3. Osobine neveste
Krenućemo na put sa avramovim slugom u njegovom traženju neveste za Isaka. Kada je sluga došao do određenog mesta, pomolio se Bogu za vođstvo i mudrost u prepoznavanju prave osobe. Božiji odgovor na jednostavnu molitvu bio bi znak za slugu da je na dobrom putu da nađe nevestu sinu svog gospodara Avrama: "Gospode, Bože mog gospodara Avrama, molim te, učini danas ovo delo preda mnom i budi milostiv prema mom gospodaru Avramu. Evo ja stojim kraj bunara s vodom, a kćeri stanovnika ovog grada dolaze po vodu. Neka devojka kojoj kažem: 'Molim te, spusti svoj krčag da se napijem', a ona odgovori: 'Pij, a i tvoje kamile ću napojiti', bude ona koju si izabrao za svog slugu Isaka. Po tome ću znati da si pokazao milost prema mom gospodaru." (1. Mojsijeva 24:12-14) Jednostavna molitva sa detaljem koji je bio važan za iskusnog Avramovog slugu. Detalj koji je bio početni momenat u procesu pronalaženja neveste.
VOLJNA DA SLUŽI
Mesto na koje je sluga došao bilo je mesto pored izvora, uobičajeno za odmor karavana. Putnici su mogli na tom mestu da dobiju potrebnu informaciju za dalje putovanje ili informacije o osobama koje su tražili. U toj kulturi nije bilo neobično da neka od devojka kod izvora posluži vodom putnika koji se tu zatekao, ali da nakon toga ponudi pomoć oko pojenja kamila nije bilo nešto na šta je bilo koji putnik mogao da računa. Rebeka je bila voljna da uradi više od onog što ju je sluga zamolio, više od onoga što je na neki način bilo normalno, što se donekle smatralo obavezom odgovornih ljudi. Zbog takvog Rebekinog postupka i njene dodatne spremnosti da bude na usluzi, srce Avramovog sluge počelo je snažnije da kuca od uzbuđenja. Zar je moguće da mu je molitva već uslišena? Da li je pred njim stajala nevesta sina njegovog gospodara?
Rebekina spremnost da napoji i kamile nije bila mala stvar. Radilo se o deset kamila. Interesantan je podatak da jedna kamila može da popije do sto pedeset litara vode. Radilo se o pozamašnom poslu, čak i da nije bilo potrebno da svaka kamila "napuni svoj rezervoar". Ako se tome doda da je Rebeka došla na izvor radi obavljanja posla za svoj dom, postupak dobija još impresivniju dimenziju. On nije morao ni da spomene kamile, a da je to i učinio bilo bi razumljivo i prihvatljivo da Rebeka odgovori da joj obaveze oko njene familije ne dozvoljavaju da se upusti u posao koji je iziskivao i vreme i snagu. Međutim, Rebekin odgovor na njegovo pitanje, sa onim malenim, a tako važnim dodatkom, dao je povoda sluzi da poveruje da je odgovor na molitvu bio pred njegovim očima. Možda je taj, ipak, teški dodatak bio test za onu devojku koju bi on smatrao mogućom Isakovom nevestom. Njena spremnost je ostavila prvi i snažan utisak na Avramovog slugu i pobudila u njemu veliko interesovanje.
Gospod Isus i sam govori o voljnosti da učinimo više od obaveze, više od onog što nas neko zamoli. Svojim učenicima Isus kaže: "Tako i vi, kad izvršite sve svoje dužnosti, recite: 'Mi smo beskorisne sluge. Uradili smo ono što smo bili dužni da uradimo." (Luka 17:10) I apostol Pavle govori o ovome u situaciji kada u pismu traži pomoć od svog prijatelja Filimona: "Uzdajući se u to da ćeš mi udovoljiti, pišem ti, uveren da ćeš učiniti i više od ovoga što te molim." (Filimonu 1:21) Apostol Pavle, poznavajući svog prijatelja, verovao je da će on zbog bratske i prijateljske ljubavi učiniti za njega i više od onoga što ga je on zamolio.
Božija reč govori o služenju kao jednoj od najvažnijih osobina vernika. Isus, Božiji Sin, nije došao na zemlju da bi mu drugi služili, već da bi služio (Marko 10:45). Nije sagradio sebi tron i seo na njega da bi drugi trčali oko njega i služili mu. Sve što mu je Otac dao, svu vlast i silu, koristio je da bi služio ljudima, da bi ih podigao, iscelio, blagoslovio. On nikada nikim nije manipulisao niti je prisilio nekog da ga sledi. Služeći drugima, Isus je objavio čovečanstvu srce Stvoritelja, nebeskog Oca, Oca čovečanstva. Služenje motivisano ljubavlju ima osobinu da dotakne ono što je u čoveku najdragocenije, njegovo srce i dušu koja je stvorena na Božiju sliku! On je naš primer.
Biblija govori o različitim vrstama vođa u Crkvi. Jednu od tih vrsta predstavljaju vođe koji su pastiri Božijeg stada, gorućih srca. Oni razumeju da im je Bog ukazao poverenje za taj posao i za njih je sam poziv velika čast. Takve vođe motivisane su ljubavlju i brigom za druge. Za njih pozicija i plata ne znače puno. Nažalost, još uvek, mnogi radnici u Božijem vinogradu imaju daleko lošiju platu od drugih. Članovi crkava mogu da se voze najboljim automobilima i žive u dobrim kućama, dok sluge Božije moraju da se bore za svoj svakodnevni hleb. Odakle nekim ljudima ideja da bi tako trebalo da bude? To u Bibliji ne piše. Bog u svakom slučaju nije loš poslodavac, koji škrto nagrađuje one koji mu iskreno služe. Iako oni koji su od njega dobili poziv da budu vođe njegovom narodu ne pitaju za platu pre nego što krenu sa poslom, to nikada ne bi trebalo da bude povod da im se da manja plata, ili da se samo od njih očekuje da žive po veri. Na život po veri smo svi pozvani, kao i na to da na svoj način budemo sveštenici Božiji (Otkrivenje 1:6).
Biblija opisuje drugu vrstu vođa, čiji stav je drugačiji. Žalosno je videti način rada ovih vođa. Za njih je to samo posao kao i bilo koji drugi, ili prilika da se ostvare i naprave karijeru. Posmatrajući ove vođe čovek može da se pita da li su ikada doživele poziv od Boga da budu pastiri Božijem stadu. Nikakva tajna nije da i među onima koji rade u crkvama ima čak i osoba koji ne veruju u Boga. Teško je raditi bilo koji posao ako niste preosvedočeni da je ono što radite vredno, a u slučaju rada u crkvi to je još apsurdnije. Takve osobe se ponašaju kao šefovi i više su gazde nego osobe koje su voljne da služe narodu (Više o tome u knjizi autora "Silnici ili očevi").
Jedna biblijska priča govori o različitim grupama radnika u vinogradu (Matej 20:1-16). Prva grupa radnika zahtevala je od poslodavca određenu sumu novca. Druga grupa je tražila garancije da neće biti prevarena, da će je poslodavac pošteno isplatiti. Na kraju vlasnik vinograda našao je još jednu grupu radnika kojima je ponudio da rade u njegovom vinogradu. Oni su odmah prihvatili poziv i otišli da rade ne pitavši za platu. Prilikom isplate, poslednja grupa, koja je došla u poslednjem radnom satu, dobila je istu nagradu kao i prva. Poslodavac im je dao u skladu sa velikodušnošću svog srca. Sam je video da im motiv za rad nije bio novac, već čast i zahvalnost za poziv za rad u vinogradu. Drugi su dobili ono što su sami tražili.
Ova poslednja grupa mogla bi biti model radnika u Božijem carstvu i slika generacije koja će u poslednjem vremenu odgovoriti na Božiji poziv i celim srcem reći svoje "da" zadatku na koji će ih Bog pozvati. Tokom istorije bilo je uvek takvih osoba. Proroci nisu uzimali novac od onih za koje su se molili za isceljenje i druge potrebe, za razliku od onih koji zarađuju na onome što Bog čini za ljude. Dolazi jedna nova generacija radnika u Božijem vinogradu, koja neće biti vođena ličnim interesima i pohlepom za pozicijom i novcem! Njihov stav biće različit od stava onih koje apostol Pavle opisuje kao ljude "koji misle da je pobožnost sredstvo dobiti" (1. Timoteju 6:5).
Isus je takav, a takva je i njegova Nevesta! U vremenu kada ceo svet trči za materijalnim dobrima i klanja se mamonu, ova generacija će svojim stavom ukazati svetu na bolje rešenje od onoga koga mamon nudi. Njima će reči "zabadava dobiste, zabadava dajte" biti jedini motiv. Ili kao što jedan drugi prevod kaže: "Primili ste dar, kao dar i dajte". Nevesta razume veličinu dara Božijeg koji nam je dat kroz spasenje. Istorija nam svedoči o mnogima koji su bili spremni da urade daleko više od obaveze, mučenici koji su dali svoj život za jevanđelje, za onoga koji je prvo dao svoj život za njih i čovečanstvo.
Jedan moj prijatelj, koji je postao hrišćanin pre nekoliko godina, rekao je da je u periodu kada se kretao u kriminalnim krugovima, mogao da računa na svoje drugare u svakoj situaciji. Predanost jednih drugima je išla toliko daleko da su bili spremni dati život jedan za drugoga: "U sred noći smo bili spremni otići iz naših domova da bi jedni drugima pomogli, čak i ako smo nekada znali da bi to mogao biti i poslednji put da ostavljamo svoje porodice." Onda je dodao, sa dozom žalosti u glasu i rekao: "Sad kada sam došao u crkvu, vidim koliko malo volje ima među nama hrišćanima da pomognemo jedni drugima. Jedva da nam je i stalo do drugih i do njihovog stanja i potreba". Izgleda da se isti stav koga je Kain imao uvukao među nas: "Zar sam ja čuvar brata svojega?" (1. Mojsijeva 4:9)
Nevesta je drugačijeg mentaliteta! Osobe koje pripadaju Crkvi Nevesti ne rade stvari sa uzdisajima nevoljnosti i težine, ni kada je Bog u pitanju, ni kada su braća i sestre u pitanju, niti bilo ko drugi. Njihova srca su ispunjena ljubavlju prema Bogu i njegovoj Nevesti i za ovaj paćenički svet, za koga je njihov Spasitelj dao svoj život. Ista ta ljubav ih čini voljnim da služe drugima i da urade više od obaveza, da "idu korak dalje!". Bilo bi, ipak, nemarno i zabluđujuće ne reći da ova spremnost nikako ne znači da moramo reći "da" svemu što drugi od nas zahtevaju. Bilo da su u pitanju osobe koje se smatraju vođama, ili crkve. Današnje crkve više su orijentisane na aktivnosti nego na zajedništvo. Mnoge vođe pokušavaju motivisati ljude da budu aktivni u "njihovoj crkvi" vatrenim govorima "o viziji koju im je Bog dao". Važno je spomenuti da ideje i vizije jednog vođe nisu uvek isto što i Božija zamisao i inicijativa. Tvrditi da je vizija jednog čoveka isto što i Božija volja može biti pogubno i za vođu i za one koji ga slede. Staviti znak jednakosti između aktivnosti u programu crkve i predanosti Bogu veoma je opasan način vođenja i vrednovanja ljudi.
Isus nije radio sve što su ljudi od njega očekivali. Jedno je biti voljan da pomogneš, drugo je biti iskorišćavan od strane sistema koji nije od Boga. Teško je naći bolji način iskorišćavanja ljudi od strane vođe, od onog kada neko u Božije ime zahteva požrtvovanje drugih. I pored sve odgovornosti koju svaki hrišćanin ima za svog bližnjeg, ipak se mora praviti razlika između Božije volje i ljudskih zahteva, upotrebe i zloupotrebe voljnosti jedne osobe da služi drugima. Isus nikada ni jednu osobu nije iskoristio ili terao na bilo šta. Znao je da voljnost koja nije od srca nije vredna u Božijom očima. Nehrišćanski i neljudski je iskorišćavati ljude i njihovu voljnost i manipulisati njihovim odlukama, bilo "slatkim rečima ili ozbiljnim opomenama", da se uključe u aktivnosti crkve.
Mnoge crkve danas ostaju bez vođa ali i drugih članova zbog ovakve radne filozofije. Mnogi dožive slom, sagore od učestvovanja u (pre)mnogim aktivnostima. "Burned out" je sve češće iskustvo u crkvenim krugovima. ("Burned out" - popularni izraz za psihičku istrošenost zbog prevelikog fizičkog i psihičkog napora.) Tom se iskustvu moraju dodati i neželjene posledice prekomernih aktivnosti, kao što su rastave brakova, ekonomski gubici, razočarenje i druge tragične pojave. Sve to doprinosi rastućem nezadovoljstvu i nepoverenju prema sistemu po kom mnoge današnje crkve funkcionišu. Mnoštvo osoba nalazi se izvan crkava danas, iako Bogu nisu okrenule leđa. Kada se crkvom upravlja kao da je to "privatna porodična firma" ljudi pre ili kasnije uvide da to nije Božiji način i okreću leđa crkvi. Rezultat toga je, ono što se sve jasnije vidi, drastično opadanje članstva u crkvama i smanjene posete bogosluženjima. Ljudi radije i sve češće traže kvalitetno zajedništvo izvan crkve, nego li u njoj. Umorni od stalnog propovedanja o tome kako bi trebalo da daju vreme, novac i snagu za Bogu, a u praksi to često ode u drugom pravcu, ljudi sve više ostavljaju crkvene sisteme i traže ono što bi Crkva trebalo da bude - srdačno zajedništvo i služenje jedan drugome u ljubavi! Oni koji pripadaju Crkvi Nevesti žele da žive tako, zato što Biblija i kaže da tako činimo. Njima nisu potrebne ekstra vizije radi motivacije - njihov Ženik im je rekao dovoljno šta je njemu ugodno. Oni su voljni dati sve jedni za druge, ali neće iskorišćavati jedni druge. Razlika između služenja i iskorišćavanja je uvek u motivu. Oni znaju šta je razlika između Božije Crkve i religiozne institucije i prepoznaju razliku između onoga što Bog želi i onoga što ljudi iniciraju i pokušavaju da predstave kao viziju od Boga.
Ove osobine mogu biti teško naučene lekcije, ali su važne crte života Crkve Neveste. Isus je rekao da on radi samo ono što vidi da njegov Otac radi (Jovan 5:19). Zloupotreba ne sme nikad da nas uplaši toliko da prestanemo da verujemo i činimo ono što je ispravno. Ispravnost jedne stvari ne može da se opovrgne količinom njene zloupotrebe. Priroda stvari odlučuje o njenoj vrednosti i verodostojnosti, bez obzira koliko je različite osobe zloupotrebljavaju. Crkva Nevesta i dalje veruje u zajedništvo, koliko god da ga u mnogim crkvama nema. Ostavljanje crkve - institucije ne može nikada biti opravdan povod životu izvan zajedništva sa hrišćanima koji ljube Boga i njegovog Sina Isusa Hrista. Zloupotreba u pogledu aktivnosti nikada nije opravdan povod za ne služenje drugima. Ako osoba napusti zajedništvo sa drugima koji pripadaju Isusovoj Crkvi Nevesti, to može samo biti dokaz da srce te osobe verovatno nikada nije dovoljno upoznalo Boga i njegovu nameru za Crkvu. Razočarenje je moguće, i može čak biti i opravdano, ali nikada ne može biti razlog za ostavljanje Boga i onoga što je Bog rekao da je ispravno. Pismo kaže da ne možemo reći da ljubimo Boga kojeg ne vidimo ako ne ljubimo one koji su njegovi i koje vidimo (1. Jovanova 4:20).
Rebeka je bila voljna da učini više od onoga što ju je Avramov slugu zamolio. Ta osobina njene ličnosti dala mu je povoda da poveruje da je Bog učinio uspešnim traženje neveste sinu njegovog gospodara. Pokazalo se, na kraju, da mu je prosuđivanje bilo ispravno. Rebeka je svojom voljnošću bila uključena u porodično stablo dolazećeg Mesije, Spasitelja sveta! Postala je deo Crkve Neveste koju Bog, već od tih dana sakuplja za svog ljubljenog Sina, Isusa Hrista i za njihovu nebesku svadbu.
GORLJIVA I USTRAJNA
Način na koji je Rebeka odgovorila na molbu Avramovog sluge bio je povod da poveruje da mu je molitva uslišena. Ipak nije žurio sa izborom ili bilo kakvom potvrdom Rebeki. Znao je da izgled može da zavara. Tekst kaže da je ćutljivo posmatrao Rebeku (1. Mojsijeva 24:21). Avramov sluga bio je iskusan čovek i znao je da procenjuje situacije, bez da se prebrzo oduševljava prvim utiscima.
Mnogo puta mi budemo oduševljeni ljudima koji lepo izgledaju, imaju visoke pozicije i zvučne titule... te im dodelimo vodeće uloge u crkvi. U mnogim slučajevima takva uloga im nije bila od Boga namenjena. Interesantno je da često puta jak utisak na ljude u crkvi ostavljaju i osobe sa harizmatičnom ličnošću i šarolikom, teškom prošlošću, "bivši ovo ili ono" kako ih mi često zovemo. Dramatična promena u njihovom životu ostavlja snažan utisak na druge. To često biva povod da se te osobe smatraju "rođenim vođama". Nekada se tim ljudima prerano da odgovornost u crkvama, zbog impresioniranosti njihovim životima, što se mnogo puta pokazalo tragičnim i za crkve a i za njih same. Ne bi škodilo da imamo malo više stav Avramovog sluge prilikom izbora vođa iz spomenutih grupa. Ponekad je potrebno čekati na dokaze stvarnog predanja. Entuzijazam i harizma mogu biti površni i nestabilni, ponekad čak i deo pogrešnih motiva.
Važan momenat po pitanju izbora jeste onaj koji je Bog naglasio proroku Samuilu kada je trebalo odabrati kralja posle Saula. Samuilo, iako je bio iskusan prorok, umalo da bude prevaren izgledom Elijava, najstarijeg sina Jeseja i pomisli da je to bio Božiji izbor za novog kralja Izraela. Bog mu tada govori i kaže da postoji razlika u njegovom i ljudskom prosuđivanju situacija: "Ne gleda Gospod na ono što čovek gleda. Čovek gleda na ono što oči vide, a Gospod gleda na srce." (1. Samuilova 16:7)
Rebeka je bila ushićena ali i ustrajna. Radila je gorljivim srcem i nije posustala posle par krugova. Njen polet je imao dublje korene od trenutne inspiracije. Radila je vesela srca, trčeći od kamila do izvora i nazad i mnogo puta (1. Mojsijeva 24:20). Veličina posla kog se prihvatila nije joj padala teško. Božija reč nas podstiče na takav stav u radu i kaže: "U revnosti budite neumorni. Budite duha plamenoga." (Rimljanima 12:11) Solomon takođe govori u prilog ovakvom stavu kada kaže "da sve što možemo uraditi, da to činimo celom svojom snagom." (Propovednik 9:10 - švedski prevod) Raditi na takav način jeste dokaz stvarnog angažovanja. Isus ukorava crkvu u Laodikiji baš zbog tog mlakog i nemarnog stava koga je imala prema Bogu, njegovom radu i poziva crkvu na revnost i gorljivost! (Otkrivenje 3:19) Rad gorljivim srcem izraz je ljubavi prema Bogu i ljudima.
Ljubav je gorljiva i želi da čini dobro drugima. Ništa joj nije teško. U Pesmi nad pesmama opisuje se situacija u kojoj ženik dolazi u iznenadnu posetu svojoj nevesti. Pokucao je na njena vrata i želeo da uđe unutra i da bude sa njom. Njen odgovor bio je iznenađujući: "Skinula sam haljinu svoju, kako da je obučem. Oprala sam noge svoje, kako da ih ukaljam." (Pesma 5:3) Jedan prevod još pojašnjava njenu reakciju i kaže: "skinula sam svoju haljinu, zar da se sada opet oblačim? Noge sam svoje oprala, zar ću ih opet prljati?" Iako poseta nije bila najavljena takva reakcija je čudna kada je u pitanju neko koga srce voli. Čovek bi se čak mogao pitati da li je to uopšte ljubav kada je reakcija ovakva. Kada se momenat kasnije predomislila i htela da mu otvori vrata, njega više nije bilo. I Crkva Nevesta može da se uspava, ali srce joj gori za onim što pripada Božijem carstvu. Priča o deset devojaka koje se čekale ženika, kaže da su sve zaspale, ali da je u srcima jednog dela njih ipak postojala ljubav prema onome koga su očekivale (Matej 25:1-13).
Rebekina gorljivost i ustrajnost ostavila je snažan utisak na Avramovog slugu zbog čega joj je on posvetio još veću pažnju. Mnogi bivaju gorljivi u početku ali ne ostanu u tome. Gorljivost i ustrajnost nisu u osećajima. U slučaju dva sina koje je otac pozvao u rad, jedan je rekao da će vrlo rado pomoći, a nije to uradio. Drugi nije bio preterano voljan ali je na kraju ipak pomogao (Matej 21:28-31). Ustrajnost dovede do krajnjeg rezultata. Gospod Isus je mnogo puta i na mnoge načine bio kušan da odustane od svoje misije, ali je molio Oca da mu da snagu da ne odustane od svog zadatka. Biblija kaže da nam je potrebna ustrajnost da bi mogli činiti Božiju volju i primiti obećanje (Jevrejima 10:36). Voljnost da se ustraje veća je motivaciona snaga od osećanja koja često osciliraju. Ustrajnost je bolji dokaz ljubavi nego kratka emotivna erupcija koja ne ide do cilja.
LEPA
U ovom tekstu Rebeka je opisana kao "vrlo lepa devojka" (1. Mojsijeva 24:16). U situaciji u kojoj je Avramov sluga sreo Rebeku, ona verovatno nije bila obučena za neku svečanost. Bio je to običan radni dan. Utisak koji je ostavila na Avramovog slugu nije bio prevashodno rezultat njenog spoljašnjeg izgleda. Nešto drugo, skriveno a opet vidljivo, dalo mu je povoda da nastavi da posmatra Rebeku. Za one čija je zainteresovanost za druge rezultat spoljašnje privlačnosti, ona prava lepota lako ostane sakrivena. Ljudsko biće je fascinirajuće stvorenje! Lepota ljudskog tela zna da oduzme dah. Opet, nešto drugo je daleko važnije i lepše u čoveku. Stvarna lepota je u bogatstvu i jedinstvenosti svake osobe. "Svaka osoba je kao kosmos od čijeg bogatstva vidimo samo jedan mali detalj." (Dag Hamaršeljd - "Markings", ("Putokazi") 174 strana.)
Kada knjiga Otkrivenja govori o Nevesti koja se sprema, opisuje je kao nevestu koja je ukrašena i nakićena za svog Ženika (Otkrivenje 21:2). Mlada, nevesta, jedan je od najlepših prizora koje možemo videti. Svaka devojka koja se sprema za venčanje, obučena u venčanicu, kao da time dobije još jednu dimenziju u svom izgledu. Svakako da lepota venčanice doprinosi utisku ali nikada ne može biti glavni faktor njene lepote, a još manje sva lepota neveste. Nešto drugo je sama esencija nevestine lepote. Kao da taj momenat budi sve što je u njoj bilo sakriveno, a sada, zbog njenog mladoženje i samog momenta venčanja postaje vidljivo svima koji je posmatraju.
U čemu je lepota Hristove Crkve Neveste? Svi smo svesni da se ne radi o lepim haljinama i odelima, nakitima i frizurama. Kada Biblija govori o lepoti jedne osobe naglašava da atraktivnost nije u spoljašnjosti, "nego, skriveni srdačni čovek s nepropadljivim ukrasom krotkog i mirnog duha; to je skupoceno pred Bogom." (1. Petrova 3:3-4) Koliko god da nam to zvuči normalno i ispravno ipak mi pridajemo (pre)veliki značaj spoljašnjoj lepoti. Ogromna sredstva se koriste za poslednju modu i lepe stvari. Nažalost ni crkve nisu u tome izuzetak. Iako ne bi bilo potrebno spominjati ono što bi samo po sebi trebalo da bude jasno, ipak ću spomenuti da asketizam i nemarnost u pogledu ovozemaljskog života, nisu ispravnija alternativa. Radi se jednostavno o ispravnom stavu u vrednovanju stvari i davanju prioriteta.
Interesantno je zapaziti da svako duhovno obnovljenje unutar Crkve pre ili kasnije upadne u istu zamku. Duhovna obnova je inicijativa Duha svetog i rad Božije milosti. Među mnogim problemima koji se pojavljuju u procesu duhovnih kretanja i obnove, najopasniji je iskušenje da se zasluga za ono što se događa pripiše osobi, crkvi ili pokretu. Instrument ne može nikada biti važniji od onoga koji se njime služi! Jedan od najjasnijih i najčešćih znakova da se delovanje Božije milosti, i zasluga za napredak, pripisuju pogrešnim faktorima jeste pojava legalizma. Ovo je ujedno i najopasniji vid pogrešnog shvatanja delovanja Božije milosti zato što se pažnja i slava koje pripadaju Bogu počinju usmeravati u nezdravoj meri prema čoveku, njegovim sposobnostima, ili specijalnom teološkom i crkvenom sistemu. Drugim rečima, umesto svesnosti i zahvalnosti za Božiju milost, koja je temelj i glavni razlog svakog duhovnog kretanja, spominje se naš učinak i posebnost, kao uzrok onoga što Bog radi.
Da stvar bude još banalnija, među prvim znacima legalizma u takvim situacijama, pojavi se, često neizrečen ali dovoljno jasan, zahtev za "dostojan" način oblačenja. Svaka pojava ima svoju dobru i lošu stranu. "To što odelo ne čini čoveka" ne bi trebalo biti povod da se čovek odnosi prema situacijama na nedostojan način. Koliko god da u svemu ovome postoje objektivni razlozi za "posebno" mesto, ili situaciju, koja "zahteva" izvesno ponašanje i oblačenje, ipak je ovaj momenat često neproporcionalan u odnosu na vrednosti koje Bogu daleko više znače. Tragično je kada večne vrednosti, koje Bog želi da ostvari u našim životima i zajedništvu, dođu u senku spoljašnjih, manje važnih stvari, jer i mi sami znamo da "nije zlato sve što sija"!
Ne tako davno jednoj od naših prijateljica nije bio dozvoljen ulaz na bogosluženje zbog neprikladne garderobe. Stvar nije bila u tome da je ona došla u bikiniju u crkvu, već da nije bila obučena na način koji je postao kod duhovnosti te crkve i pokreta. Kada odela, kravate, automobili, nakit i ostali spoljašnji faktori počnu da se smatraju znacima blagoslova i Božijeg rada, onda je stvar jasna - rad milosti je zamenjen legalizmom. Čovek i sistem su počeli da uzimaju slavu za ono što Božiji duh čini. Jednostavnim jezikom, ono što se događa objašnjava se time da smo mi posebni, te da je Bog izabrao nas, da to što čini, čini baš kroz nas. Pre nekoliko godina Bog je izlio svog Duha na jedno mesto u svetu. Fantastične stvari su se događale i hiljade ljudi je doživelo duhovnu obnovu. Jedan od vođa je u propovedi spomenuo detalj, koji je bio očigledan kod duhovnosti nekih crkava u toj zemlji, a ne jedna od jasnih biblijskih vrednosti, i dao tom modelu ponašanja toliku dimenziju, da se mogao steći utisak da ako to činiš, onda ne čekaš na Isusov drugi dolazak. Kada se spoljašnjim stvarima da tolika važnost, onda i redosled vrednovanja dobija pogrešan pravac. Isusov stav prema ljudima nikada nije bio posledica njihovog izgleda, već stava njihovog srca. Iako svaka stvar ima svoje mesto u životu, kad spoljašnjost počne preovladavati, ljudima se daju signali da je jevanđelje forma i ponašanje, a ne unutrašnja promena i lepota ljudske ličnosti.
Žalosna istina je da su mnogi bili isključeni iz zajednica zbog pogrešnog oblačenja, a žene i zbog prekratke kose. Interesantno je da vrlo retko neko bude isključen iz zajednice "zbog predugačkog jezika", iako bi to mogao biti daleko veći biblijski povod za takvu odluku od dužine kose. Mnoge crkve ne bi ništa izgubile time što bi javno molile za izvinjenje za ovakvo ponašanje prema ljudima koji su bili "slabi i nedostojni" za njihovo zajedništvo, koje se više očitovalo u spoljašnjem perfekcionizmu nego u srdačnoj ljubavi i služenju.
Atraktivnost crkve nije u lepoti zgrade, dobrim programima i elegantnoj garderobi. Toga svet ima i bez crkve, a Crkva je pozvana da svetu pokaže druge vrednosti. Sam Isus je prokomentarisao te stvari na sarkastičan način kada je ljude pitao zašto su došli da slušaju i vide Jovana Krstitelja. Rekao im je da su se prevarili ako su očekivali lepe haljine i spoljašnji sjaj. To mogu naći na kraljevskim dvorovima i Jovan nije bio tako obučen. Ali ako su hteli da vide proroka, onda su imali dobar povod za dolazak na to mesto (Matej 11:7-9). Ono što svetu može da progovori i bude privlačno jeste naš stav prema materijalnom bogatstvu. Davati prolaznim stvarima pažnju koja im pripada i večnim vrednostima onu pažnju koju one zaslužuju, jeste mudrost i atraktivnost koju Crkva treba da manifestuje.
Bog je od samog početka želeo da pouči svoj narod ovom jednostavnom, ali teško savladivom lekcijom. Kada je izraelski narod bio oslobođen ropstva u Egiptu, Bog ih je blagoslovio time što su im Egipćani dali zlato. Na svom proputovanju kroz pustinju Izraelci su od tog zlata napravili zlatno tele i ulepšali se nakitom koji su dobili. Pitanje je zbog čega su u pustinji stavljali nakit? Na koga su time želeli da ostave utisak? U pustinji su bili samo oni, pa čemu onda ta briga oko izgleda? Bogu sigurno nije bila potrebna, a drugih naroda nije bilo u pustinji da bi mogli da vide kako su Izraelci, nebeski narod, bili lepo našminkani i nakićeni. Želja da zadive jedni druge takvim nevažnim vrednostima, sada kada su konačno okusili slobodu posle tolikih godina ropstva u zemlji koja i nije znala za druga bogatstva osim materijalnih, nije logično ponašanje. Nešto drugo je verovatno bilo motiv takvog ponašanja. Možda im je dugo ropstvo nametnulo osećaj bezvrednosti, te su podsvesno pomislili da ako i oni sebi priušte ono što su Egipćani imali, život će dobiti dublji smisao i bogatiji sadržaj, te će se oni kao osobe osećati vrednijim. Ljudska priroda je naklonjena verovanjima i ponašanju ove vrste, da nam spoljašnjost daje veće šanse za bolji status u društvu. To je laž koja zavodi svet hiljadama godina, a nažalost često i nas koji verujemo u večnost i vrednosti koje večnosti pripadaju.
Upravo ovaj sistem vrednovanja bio je jedan od najvažnijih momenata u odbacivanju Isusa od strane Izraelskog naroda i sveta, kako onda tako i sada. Isus nije došao na način na koji bi ljudi očekivali da bi Spasitelj sveta trebalo da dođe: "Nema dostojanstven lik, niti ga krasi lepota, i kad ga pogledamo, to nije čovek kakvog bismo želeli. Bio je prezren i ljudi su ga izbegavali, čovek koji je znao za bol i koji je video šta je bolest. Okretali smo glavu da ne gledamo lice njegovo. Bio je prezren i smatrali smo ga bezvrednim." (Isaija 53:2-3) Ljudski razum ne želi ovakvog Spasitelja i Boga! Ne, to ne odgovara našim ljudskim i religioznim konceptima. Čovečanstvo želi ono čemu se oko divi i čime je um impresioniran. Nažalost, jednog dana će ljudski rod to i dobiti u osobi koja će imati sve te spoljašnje momente, a njegova unutrašnjost je sam pakao! Ali, i pored neatraktivnog izgleda, Biblija kaže da će upravo taj ponizni Božiji sluga, jednom razapeti Izbavitelj, sada uskrsli Gospod Isus Hristos, još jednom zadiviti svet: "Gle, moj će sluga postupati razborito. Na visokom će mestu biti, biće uzdignut i veoma uzvišen. Kao što su se mnogi čudili gledajući ga - njegov izgled je bio promenjen više nego ijednom drugom čoveku, i njegov dostojanstveni lik više nego ikome od ljudskih sinova - tako će on zapanjiti mnoge narode. Pred njim će carevi zatvoriti svoja usta, jer će videti ono o čemu im se nije govorilo i slušaće ono o čemu nikad nisu čuli." (Isaija 52:13-15)
Isus nije išao obučen u fantastična odela, sa gomilom zlatnog nakita viseći svuda po njemu da bi time pokazao kako je blagoslovljen i uspešan. Crkva se u različitim periodima istorije ponese za svetskim trendovima. Mislimo da ćemo sredstvima za kojima svet trči uspeti da ih privučemo Bogu. I pored toga što nikada nije imao ništa protiv toga da čoveka blagoslovi svim duhovnim i materijalnim bogatstvima, Isus je manifestovao stav slobode u odnosu na materijalno i nije se za to zalagao. Tu i jeste tajna atraktivnosti koju i mi, njegova Crkva, možemo pokazati - možemo posedovati stvari i upotrebljavati ih u onoj meri u kojoj nas Bog blagoslovi, ali da ne dozvolimo da nas te iste stvari poseduju.
Večnost je od daleko veće vrednosti nego tone zlata i milioni u banci!
Lepota Crkve Neveste, nije ni u materijalnom bogatstvu i lepim crkvenim zgradama, niti u mnoštvu ljudi sa titulama i savršeno izvedenim programima na bogosluženjima. Lepota Crkve Neveste nije ni u asketizmu, nekom nabeđenom "vanzemaljskom životnom stilu" koji je toliko "nebeski" da ovde na zemlji niko od njega nema koristi. Lepota Crkve Neveste je, između ostalog, u njenoj slobodi i stavu prema svemu tome. Jedan od apostola opisuje stav koji je deo te lepote: "... jer, naučio sam da u svim okolnostima budem zadovoljan. Znam šta znači oskudevati, znam šta znači imati u izobilju. Naviko sam na sve i svašta: da budem sit i da gladujem, i da imam u izobilju i da oskudevam. Sve mogu u onome koji mi daje snagu". (Filipljanima 4:11-13) Ovaj stav je jako svedočanstvo toga da život ima više od materijalne dimenzije. Materijalne stvari su sredstvo za život, ne smisao života.
Crkva je u Delima apostolskim na silan način pokazala tadašnjem svetu šta Bog može i želi da čini za čovečanstvo. Puna duhovnih kvaliteta, koji nisu strani ni jednom čoveku, naprotiv traženi su od svih nas, Crkva je pokazivala Božiju snagu kroz isceljenja i oslobođenja ljudi, ali i materijalnu velikodušnost prema svima koji su bili u potrebama. Njihova međusobna briga i svesnost da je celina važnija od sebičnih interesa pojedinca, bila je očigledan znak ljudima oko njih da život ima dimenziju koja se može praktikovati, ako je motivisana večnošću i ljubavlju onoga koji je sve stvorio i dao ljudima na raspolaganje i uživanje. Ta Crkva je u svoje vreme uživala veliki ugled i bila je omiljena među ljudima (Dela 2:42-47).
Isus je divna osoba! Ako je neko Bog utelovljen onda ta osoba mora imati nešto što druge privlači. Biblija kaže da su ljudi videli njegovu slavu i da je njegova lepota bila u tome "da je bio pun milosti i istine". (Jovan 1:14) Takav je bio i takav jeste zauvek, istinit, jer on sam je Istina. Pun života - jer je on sam život! Nije nedodirljiv ljudima nekim umišljenim božanstvom, već jedan od nas! Prototip čoveka kakvog je Bog stvorio i kakvim nas Bog želi ponovo učiniti silom svog jevanđelja. On je Ženik Crkve Neveste koja će u dolazećim vremenima zadiviti napaćeni svet, puna milosti, istinitosti i ljubavi, koja dolazi iz Očevog srca. On, Spasitelj i Gospod, jeste jedini pravi ukras svoje Crkve Neveste. Lepota kojom će Crkva Nevesta privući pažnju ovog sveta biće istog kvaliteta koju je njen Ženik manifestovao za vreme svog života na zemlji. Nevestina lepota je od njega, za svedočanstvo svetu o Božijem postojanju i ljubavi.
Jednom, davno, kralj Asvir, poželeo je da svoju kraljicu Astinu, pokaže svim narodima i zvanicama, sedmog dana velike gozbe, koju je organizovao u čast svom velikom kraljevstvu. Razlog - "jer ona beše vrlo lepa" (Jestira 1:11). Isus Hristos, koji voli svoju Crkvu Nevestu, i predao se njoj da je učini slavnom i lepom, bez mrlje i mane (Efescima 5:25-26), želi u ovom kasnom času ljudske istorije da je pokaže celom svetu! Iako Crkva Nevesta još nije došla u to stanje, Bog je uveliko sprema i dovodi sve bliže tome. Za Isusa, Ženika, njegova Nevesta Crkva već jeste takva u njegovim očima: "Sva si lepa, mila moja, nema mane na tebi." (Pesma 4:7) Lepota Hristove Crkve Neveste je lepota koja će upotpunjena prevazići sve što je ovaj svet ikada video i doživeo.
DEVICA
Priča dalje kaže da je Rebeka bila devica, devojka "koju muškarac nije dirnuo" ili "još je ni jedan čovek ne beše poznao" (1. Mojsijeva 24:16). Današnjim, svakidašnjim jezikom rekli bi da je Rebeka bila nevina, bez seksualnog iskustva. Iskustvo u raznim oblastima života može biti veoma važno i korisno. Većina ljudi ipak ne traži i ne priželjkuje bračnog druga sa velikim i dugogodišnjim iskustvom ove vrste.
Božija zamisao za odnos između muškarca i žene u bračnoj vezi je fantastična. Ako u tom kontekstu razmišljamo o činjenici da Bog o svom odnosu sa ljudskim bićem i svojom Crkvom, govori istim terminima, onda brak dobija još dublji smisao. Zamisao za brak je da ljubav, u okvirima forme koju je Bog odredio, ima slobodu da se izražava u svoj svojoj punini! To je odnos u kome možemo biti sigurni i deliti najdublja osećanja, u kome dajemo i primamo, volimo i jesmo voljeni. Uživati u fantastičnom daru koga je Bog dao braku, fizičkom aspektu ljubavi između muškarca i žene, videti plod toga, svoju decu, daje životu dimenziju koju mu ništa drugo nikada ne može dati. Doživeti da postoji neko ko želi biti sa tobom ceo život, ko će te voleti u dobru i zlu, sve dok vas smrt ne rastavi, mnogima je skoro nezamisliv scenario. Ipak, to je bila i ostala Božija zamisao za brak. U nama postoji želja i neuništiva čežnja za takvim odnosom i životom.
U današnjem svetu i stvarnosti, govoriti ovim terminima, može zvučati sanjalački i od mnogih može biti odgurnuto u stranu kao naivno razmišljanje. Dovoljno je pogledati statistiku i konstatovati da je stvarnost drugačija od želje. Ipak, iako činjenice govore svoj jezik, ni najgora iskustva u braku i najgora zloupotreba braka, ne može uništiti Božiju nameru za taj odnos, niti ugušiti od Boga stavljenu čežnju za brakom u ljudskom srcu. U razgovoru sa svojim učenicima i duhovnim vođama tog vremena, Isus je susreo komentare o teškoćama bračnog života i mogućnosti da se veza raskine kad "više ne funkcioniše onako kako smo se nadali" odlučnim odgovorom: "Reče im: 'S obzirom na tvrdoću vašega srca Mojsije vam je dopustio da otpustite svoje žene; ali od početka nije bilo tako'." (Matej 19:8)
Ova izjava jasno govori da Bog nikada nije promenio svoju zamisao za brak u sklopu plana za čovečanstvo. Tragično je videti da čovek uvek pokušava da izmeni Božije norme i forme, koje su mu date za održavanje života, misleći da će time zadobiti veću slobodu. U takvom načinu razmišljanja je prisutno i ljudsko prvo pogrešno shvatanje Boga. Ako je Bog stvorio ljudsko biće i svojim zakonima ga sputava da živi u pravoj slobodi, onda takva osoba protivreči sama sebi i pitanje je da li uopšte dostojna Božijeg imena? Ako je Bog, čija ličnost jeste savršena sloboda i sklad, stvorio ljudsko biće na svoju sliku, i dao mu zakone, onda su ti zakoni za ljudsko dobro i njegovu stvarnu slobodu i zaštitu. Kada se čoveku nudi sloboda izvan Bogom postavljenih granica onda ponuda dolazi sa druge strane koja nikada nije bila slobodna niti će ikada to biti! Drugim rečima, ta "takozvana sloboda" dolazi od onoga koji se pobunio protiv svega božanskog i sam postao rob, a rob ne može da ponudi ono što sam nema - slobodu.
Ići u krevet sa mnogo osoba nije sloboda, već izvitoperenost onoga što je Bog darovao čoveku - fizičko zajedništvo između muškarca i žene, u okviru odnosa kome je ljubav temelj. "Sloboda" koja se nudi ljudskom biću bez Božijih normativa, uvek završava na isti način - čovekovim robovanjem, jer izvan Božijih granica postoji samo jedno - mrak, tama i ropstvo!
Upravo u ovome jeste glavni problem religije. (Religija se u ovom kontekstu upotrebljava kao pojam koji opisuje pokušaj ljudskog bića da definiše Boga i da se sa njim sjedini putem sistema pravila i nastojanja da ista ispunjava. Jevanđelje je radosna vest ljudskom biću da je sve potrebno za izmirenje i sjedinjenje čoveka i Boga upotpunjeno kroz rad Isusa Hrista.) Religija svojim pravilima često puta predstavlja Boga kao nekog koji je protiv stvari koje je sam stvorio, naročito protiv životnog uživanja (1. Timotiju 6:17). Bog je stvorio sve što je za uživanje i dao čoveku sposobnost da može da uživa. Česti razlog da se religija protivi uživanju je pogrešna upotreba Božijih darova. Pornografija nije razlog da se u seksu ne uživa! Pogrešna upotreba novca nije razlog da čovek ne koristi novac, ili bude materijalno blagoslovljen! Razvodi brakova nisu razlog da se definicija braka promeni! Sve izopačene forme onoga što je Bog stvorio dokaz su ljudske nesposobnosti da ih u svojoj snazi praktikuje na način kako je Bogu ugodno a čoveku korisno.
Drugi razlog menjanja Bogom danih životnih formi je u sotonskoj laži i prevari da postoji više od onoga što je Bog dao ljudima. To više je samo jedna stvar - paklena izvitoperenost koja na dugačke staze ne može ljudskom biću nikada pružiti više od patnje duše. Zato đavolu ne smetaju različite religije ali jevanđelje mu smeta, jer je ono prava sloboda ljudskoj duši! Isus je sam rekao da će nas poznavanje istine osloboditi! (Jovan 8:32) A on sam je istina i sadržina jevanđelja!
Svojom izopačenom propagandom o uživanju "bez granica" đavo je uspeo da stvori razmišljanje, naročito među današnjom mladom generacijom, da nevinost i seksualno neiskustvo pre braka, pripadaju staromodnom načinu razmišljanja, to je nešto čega se skoro treba stideti a ne smatrati ga vrlinom. Istina je drugačija i naša srca i savest nam svedoče o tome. Mnogima u današnjem svetu teško je i skoro nepojmljivo, da misle na veze koje traže predanost i vernost. Uostalom, ovo nije fenomen našeg vremena. To je deo ljudske pale, grešne prirode, iako dobija daleko veće proporcije danas, kada medijska sredstava šire filozofiju izopačenog uživanja. U današnjim odnosima lični interesi često su na prvom mestu. Da bi se "takozvanoj slobodi" dao legitimitet, moraju se Božije forme i vrednosti zameniti novim definicijama i formama. Terminologija koja ukazuje na Boga i ljudsku odgovornost nije popularna u "savremenom svetu".
Pre par godina na jednoj konferenciji moj kolega i ja smo držali seminar o predbračnim odnosima, uključujući i seksualni aspekt tih odnosa. Govorili smo o tome da je fizičko zajedništvo Božiji dar koji pripada odnosu koji se temelji na ljubavi i predanosti između muškarca i žene u okviru bračne veze. Jedna osoba je takvo naučavanje smatrala "staromodnim, opasnim i čak glupim", jer sprečava mlade ljude "da se oprobaju i nađu u ovome" pre nego stupe u brak. Da seks pripada odnosu koji Bog definiše kao savez između muškarca i žene, za tu osobu je bila propaganda jedne zastarele knjige i staromodnog razmišljanja. Nakon njenog kratkog govora, jedna mlada devojka, koja je nedavno postala hrišćanka a bila je "pankerka", ovako je rekla posle njene izjave: "Sada kada me je Bog promenio i dao mi jedan potpuno novi život, jedina stvar koju bih želela da vratim, a koju mi je život koji sam živela oteo, je moja nevinost!" Pokraj nje je stajao njen dečko i budući suprug, koji je isto tako nedavno postao hrišćanin. Ona koja je rasla u liberalnoj seks kulturi, negde u dubini svog srca ipak je znala sa kim to divno iskustvo treba da doživi. Nakon njene izjave nastala je tišina u prostoriji i prethodna govornica nije imala puno toga da doda.
U dubini ljudske duše postoji svesnost o Božijim vrednostima i zakonima. Svesni smo da ljubav nije na prodaju i da smo stvoreni da živimo u odnosima izgrađenim na iskrenosti, predanosti i vernosti - jednom rečju izgrađenim na temeljima ljubavi, onako kako Bog to definiše. Tvrditi da se jedna mlada osoba, ili osoba bilo koje druge dobi, oseća dobro time što ide iz kreveta u krevet sa što više različitih partnera, je bezumlje. Onaj ko to tvrdi ne poznaje ljudsku dušu, njenu prirodu i njene potrebe. Reći da je ljubav danas drugačija nego što je ranije bila, i da nije u istoj meri zavisna od vernosti i predanosti partnera, praktično znači promeniti samu definiciju ljubavi. Nije nikakvo preterivanje reći da ljubav bez vernosti i predanosti i nije ljubav, već samo upražnjavanje fizičkog aspekta daleko šireg i obuhvatnijeg iskustva. Seksualna filozofija kojoj je svet bio izložen, naročito poslednjih decenija, doprinosi objašnjenju zbog čega se i osnovna ćelija ljudskog društva, porodica, sve više raspada i uništava.
Pošto je jevanđelje radosna vest i Božija sila za spasenje svakome ko veruje (Rimljanima 1:16), onda u njemu postoji mogućnost za isceljenje i obnovu i ove oblasti ljudskog života. Jevanđelje je Božije sredstvo za obnovu ljudskog života bez obzira na stanje u kome se osoba nalazi kada dođe Bogu. Bog oprašta i oslobađa od greha i osećaja krivice zbog prošlosti. Jevanđelje nas isceljuje i uklanja sram kojeg se mnogi teško oslobađaju upravo u ovoj oblasti života. Iskustva ove vrste ostavljaju tragove na ljudskoj duši, koji su daleko dublji od onoga što se spominje kao mala avantura, "samo jedna provedena noć sa nekim". Nedavno sam sreo osobu, u šezdesetim godinama, koja i pored dugogodišnjeg srećnog braka nije mogla da se oslobodi osećaja srama zbog svojih doživljaja u ovoj oblasti, pre nego je stupila u brak. Često puta su upravo mnoga predbračna seksualna iskustva one "male lisice koje razaraju naš vinograd" (Pesma 2:15).
Nakon desetak godina našeg braka doživeo sam nešto što je doprinelo mom razumevanju Božije namere za brak. Jednom prilikom, kao da sam čuo u sebi tihi glas koji mi je rekao: "Ona (moja supruga) je ljubav tvoje mladosti i ovo je prvo iskustvo ove vrste za tebe". Bez da ulazim u detalje, jer reči i onako ne bi na adekvatan način mogle opisati dubinu i jačinu tog isceljujućeg doživljaja, želim samo da kažem da borba kroz koju mnogi prolaze u ovoj oblasti nije beznadežna. Jevanđelje ima snagu da nas isceli i u ovoj oblasti našeg života. Božija ljubav i briga za nas su tako velike da želi da nas isceli i obnovi od svega onoga što je povredilo našu dušu, time što nas je neprijatelj ljudske duše prevario svojom lažnom propagandom o "životu koji je slobodniji i bogatiji" od onog koga nam Bog daje unutar njegovih granica. Spasenje uključuje oproštenje, isceljenje i obnovu cele ljudske osobe.
Pre nekoliko godina na jednoj konferenciji čuo sam svedočanstvo jedne žene, koja je bila jedan od govornika, koji je ostavio snažan utisak i potvrdio da jevanđelje zaista može učiniti ono što se nekada čini nemogućim. Dok je bila mala, njen otac ju je godinama seksualno zlostavljao. Tako sve do dvanaeste godine njenog života. Ono što je u početku bilo izvan njene sposobnosti da razume i da se tome suprotstavi, pretvorilo se u laž "da time pokazuje ljubav svom ocu". Iako je nakon svih tih godina došao dan kada je to prestalo, rane su se zarile duboko u njenu dušu i svest. Osećaj prljavštine i nedostojnosti bio je jak. Kada je susrela i doživela Isusa Hrista kao svog ličnog Spasitelja, Božije oproštenje je svojom silom uklonilo osećaj krivice i proces isceljenja njenog života je počeo. Ono što je na mene ostavilo nezaboravan utisak bila je njena izjava o tome da ju je Božija reč očistila od svega što je to iskustvo nanelo njenoj duši. Čitajući Bibliju ona je prihvatala Božiju reč kao lek za njenu dušu i telo: "Posla im reč svoju i isceli ih, izbavi ih iz groba njihovog." (Psalam 107:20) Posmatrajući je tokom njenog govora niko od nas nikada ne bi pomislio da je ta žena prošla kroz takav "pakao" jer je cela njena osoba zračila slobodom i lepotom. Njen je suprug bio sa njom i stvar je bila očita - Bog daje novi život, "staro je prošlo, gle sve novo postade!" (2. Korinćanima 5:17).
Drugo svedočanstvo je bilo od osobe koja je mnogo godina bila prostitutka. Jednog dana je i ona došla u kontakt sa jevanđeljem i onim koji je sadržina radosne vesti - Isusom Hristom, uskrslim Spasiteljem. Od kada je njen novi život počeo, rekla je da se oseća toliko čistom i obnovljenom, kao žena koja nikada nije imala tu vrstu iskustva, kao nevina devojka, devica.
U današnjem svetu koji je "iskasapljen" perverznom propagandom liberalne seksualne revolucije, koja itekako odgovara ljudskoj grešnoj i paloj prirodi, postoji svetlo koje svetli u "duševnoj tami" u kojoj mnogi, naročito mladi ljudi, žive - jevanđelje je Božija sila i lek za ljudsku ranjenu dušu! Bog želi i može da nas isceli. On to čini snagom svoje reči i ljubavi koja nam je data kroz zajedništvo sa njim i sa drugima.
Postaviti zdrav i dobar temelj preduslov je za izgradnju dobre kuće. Tako je i sa našim životima - Gospod želi da očisti sam temelj na kome bi trebalo dalje da gradimo naše živote. Njegova istinita obećanja nam daju nadu i mogućnost za novi početak, ne samo jednom, već mnogo puta. On će očistiti i svoju Nevestu Crkvu, okupati je svojom rečju i ukloniti svaku fleku sa nje.
DUHOVNA DEVICA
Božiji narod, Crkva, Nevesta Isusa Hrista, je so i svetlo svetu, svojim načinom života. To znači da pojedinačno i kroz zajedništvo koje imamo sa Bogom i jedni sa drugima, možemo uticati na okolinu u kojoj živimo. Nažalost često način razmišljanja ovog sveta više utiče na Crkvu nego Crkva na svet. Trendovi u svetu utiču na živote vernika, ponekad u tolikoj meri, da okolina dobije pogrešnu sliku o tome šta u stvari znači živeti sa Bogom.
Nepotrebno je reći da je vernost jedna od najvažnijih dimenzija zdravog bračnog odnosa. Niko normalan ne može prihvatiti da njegov bračni drug ima još po koju osobu "za ljubav" pored bračne veze. Celo naše biće protivi se tome. Biti ljubomoran u tom slučaju je znak zdrave veze. Ljubomora, kao i sve drugo u odnosima može dobiti nezdrave dimenzije. Ljubomora ipak nije uvek samo negativna. Biti ljubomoran znači "imati bolan osećaj da ti se ne poklanja pažnja i ljubav u onoj meri koliko se nekom drugom ukazuje". Ako se pažnja, ljubav i interes ukazuju drugoj osobi, na gorući način, koji u stvari pripada bračnom drugu, onda ljubomora nije "bolesna". U takvoj situaciji je normalno ljubomorno reagovati. Izostajanje takve reakcije u datom slučaju moglo bi da se tumači kao nezainteresovanost, te kao znak da nešto sa tim odnosom nije u redu.
Bilo bi veoma čudno ako Bog ne bi ispoljavao ovu osobinu u svom odnosu sa nama, koje je stvorio da živimo u zajedništvu i ljubavi sa njim. U svojoj reči on se i predstavlja svom narodu kao ljubomoran Bog (2. Mojsijeva 34:14). Biblijski Bog nije neko daleko nedefinisano biće, odsutan i nepristupačan, hladan kip. Bogovi ovog tipa su plod ljudske mašte i nisu živi Bog. Ljubav je od Boga a njegova je ljubav puna gorućeg iščekivanja da uspostavi kontakt sa ljudskim bićem. Kada Stvoritelj posmatra ljudsko biće kako se okreće mrtvim kipovima i naziva ih bogovima, ne može da ostane ravnodušan. Isto tako gledajući svog bračnog druga kako svoju ljubav poklanja drugoj osobi ne ostavlja nikoga ravnodušnim.
Kada apostol Pavle piše crkvi u Korintu u vezi njihovog problema oko cepkanja i razilaženja, govori im u terminima koji se odnose na brak. Međusobna ljubav vernika počela je da hladni zbog toga što su sledili razne vođe. Pavle im napominje da to nije ispravno jer niko od tih vođa ne zaslužuje toliku pažnju da bi ih to razdvojilo (1. Korinćanima 1:13, 1. Korinćanima 3:5). Pavle im naglašava šta je najvažnije: "Jer revnujem za vas Božijom revnošću, jer sam vas zaručio s jednim čovekom - da vas kao čistu devojku izvedem pred Hrista." (2. Korinćanima 11:2) Zaključak je jednostavan - naša ljubav i nepodeljena predanost Hristu, Ženiku naših duša! Kao njegova Nevesta ne možemo imati "druge ljubavi" pored njega. Mnoge stvari u životu traže našu pažnju, nekad i na račun našeg odnosa sa Bogom. Jedna od tih stvari, koja lako postane konkurencija Bogu u našim životima, jesu materijalna dobra. Isus sam kaže da ne možemo služiti, niti voleti dva gospodara, mamona i Boga (Matej 6:24). Materijalna dobra i bogatstvo nisu problem, Bog želi da blagosilja svoj narod svim dobrima, pa i materijalnim. Problem nastaje kada materijalna dobra dobijaju vlast nad nama i pohlepa za bogatstvom počne da upravlja mislima i životom. Ljubav prema novcu je koren svakog zla, a ne novac! (1. Timotiju 6:10).
Druga stvar koja zna da oduzme predanosti Isusu u našim životima je sasvim druge prirode. Ovo je nekada mnogo teže svrstati u grupu konkurenata. To je na neki način vekovima postojalo i postoji među nama hrišćanima, te je nekima postalo toliko normalno da o tome i ne razmišljaju. Kroz istoriju hrišćanstva različiti sistemi i organizacije su na neki način bili "staratelji" i nadglednici, čak i gospodari nad vernicima i njihovim odnosom sa Bogom. Stotinama godina Biblija je bila nedostupna pojedincu, pod parolom da se Božija reč mora tumačiti od strane sveštenika. Stvar je toliko daleko otišla u pogrešnom pravcu da je i samo spasenje pojedinaca bilo čvrsto povezano sa crkvenim sistemima. Oproštenje greha se prodavalo "raji" i crkva je, na neki način, preuzela vlast i pravo da odlučuje o večnosti pojedinca. Pripadnost posebnoj grupi može biti toliko naglašena da zvuči skoro kao uslov za ulazak u nebo. Na taj način odanost i ljubav prema sistemu, denominaciji, postaje ljubavnik pored onoga koji je Ženik naše duše i srca -Spasitelj Isus Hristos.
Ista problematika još uvek je prisutna u hrišćanstvu, iako u daleko manjem obimu. Reći da neko pripada denominaciji, pokretu ili crkvi, je na granici opasnog, jer vernik ne može da pripada nikome i ničemu drugom nego Spasitelju i Gospodu Isusu. Žalosno je konstatovati da gorljivost za različite sisteme toliko razdvaja Hristovu Crkvu. Pripadnost grupi može da ima toliki značaj da vernici iz različitih grupa ne mogu imati srdačno i duboko zajedništvo sa nekim ko nije u istoj grupi. Ja sam kao dete išao u crkvu koja je tvrdila da su oni jedini ispravni hrišćani. Prilikom mog krštenja, koje nije bilo radi pripadnosti nekoj posebnoj crkvi, već Isusu, neki su čak komentarisali da je to bio pogrešan korak, jer se nisam krstio u "pravoj crkvi"! Kada naša ljubav i predanost sistemu, ili posebnom teološkom pravcu, ide tako daleko da je spremna da nas odvoji od drugih koji pripadaju Hristu, onda je to sekterizam koji Bogu nije ugodan. Odgovornost za ovakve stvari najviše je na onima koji se smatraju vođama Božijeg naroda. Svako naučavanje koje od pojedinca traži predanost srca bilo čemu drugom osim samom Hristu, neispravno je i protivno biblijskom naučavanju.
Bez obzira šta je motiv za organizovanje Božijeg rada u obliku zajednice, denominacije, ili neke druge organizacije, to nikada ne sme da stoji između vernika i Isusa. Mladoženja je onaj kome mlada pripada. Niko drugi nema prava na nju! (Jovan 3:29) To je jedini motiv koga Bog Otac priznaje i jedini ispravan u svemu što radimo za njegovo Carstvo. Vođa koji odgaja vernike u nekom drugom duhu osim da celim srcem ljube Gospoda Isusa i sve druge koji ga iskreno ljube, nije Ženikov prijatelj! Svaki vernik koji voli svoju crkvu, denominaciju ili bilo koju drugu formu, u tolikoj meri da ga to razdvaja od braće i sestara koji nisu u istoj grupi, a jesu Božija nanovorođena deca, doprinosi rascepu Hristovog tela. U ovome je stav srca najvažniji. Strukture i organizacije same po sebi nisu problematične, niti moraju biti prepreke za jedinstvo među hrišćanima. Ali, ako ime jedne grupe želi da naznači posebnost te grupe u odnosu na druge koji veruju u Isusa Hrista, onda taj stav doprinosi rascepu i rasipanju Hristove Neveste. I pored velike odgovornosti vođa u ovome svaki pojedinac ima odgovornost, da kroz poznavanje Božije reči i zajedništvo sa Hristom, prepozna da li je mentalitet grupe u kojoj se nalazi, sjedinjavajući sa ostalim vernicima, ili onaj koji razdvaja. Deliti svoju ljubav i predanost sa bilo kim ili sa bilo čime, pored Ženika Isusa, moglo bi se okarakterisati kao vrsta duhovnog neverstva. Deliti praktično zajedništvo sa jednom grupom više nego sa ostalima u Hristovoj Crkvi nije neispravno, niti čudno. Stav srca uvek je od najveće važnosti.
Rebeka je bila mlada žena koju niko nije dotakao dok nije došla svom ženiku. Kako je nevinost važna za ovozemaljski brak, tako je i našem nebeskom Ženiku važno da njegova Nevesta Crkva ne deli svoju ljubav sa drugim sekundarnim stvarima, pre nego dođe njemu. Kao što je Božija zamisao da nevesta i ženik uđu u brak čisti i sačuvani jedno za drugo, tako je i u slučaju čovekovog odnosa sa Bogom. Bog želi da se ljudska duša sačuva čista za odnos sa njim. Tragično je da on, koji jedini može dati ono što tražimo, bude najčešće poslednja alternativa u našem traženju. Cela Biblija govori o nevernosti ljudskog bića i ulaženju u "duhovne brakove" sa lažnim bogovima. Svaka takva avantura utiče na zdravlje naše duše, jer se dajemo nečemu što je lažno i što ostavlja tragove na našem duhovnom zdravlju.
Bog je odabrao izraelski narod da mu bude "supruga", narod koji će svojim odnosom u vernosti i predanosti Bogu, manifestovati celom ljudskom rodu da je Stvoritelj prvi i jedini Ženik ljudske duše. Međutim, Izraelci kojima se Bog otkrivao na poseban način, što ni jedan drugi narod nije doživeo sa svojim lažnim božanstvima, trčali su za drugim bogovima, ljubavnicima, misleći da će im duša u drugim religijama naći ono što je ljudskom biću potrebno.
Danas Božiji duh radi u svojoj Crkvi na način koji sve više uklanja različita imena koja su razdvajala hrišćane jedne od drugih. Kao što je Bog rekao da će ukloniti sva imena drugih bogova sa usana svog naroda Izraela, tako će i Crkva Nevesta imati samo jedno ime na svojim usnama - ime svog Ženika Isusa Hrista. Uvek je u istoriji bilo duhovnih devica, osoba koje se nikada nisu dale nikome drugom do Bogu, Isusu. Takve osobe nisu svoje srce dale nekoj organizaciji, pokretu ili denominaciji. One svoj identitet grade samo u Hristu, ne na nekoj denominaciji ili specijalnom teološkom pravcu. Današnjoj mlađoj generaciji su sva ta imena sve manje važna. Božiji duh sakuplja Nevestu! Isus Hristos je jedini koji može sakupiti svoju Nevestu. Svaki pokušaj da se Hristova Crkva Nevesta ujedini na neki drugi način, ima u sebi duh Antihrista!
U svetu koji se sve više cepka na sve manje grupe, bilo da se radi o nacionalnoj ili religioznoj pripadnosti, Crkva Nevesta će svojim jedinstvom u Hristovoj ljubavi manifestovati nešto što svet u svojoj snazi nikada ne može ostvariti. Đavo je onaj koji krade, kolje i razara, a Isus je došao da ljudima da izobilje onoga što čovečijoj duši treba (Jovan 10:10). Crkva Nevesta neće dozvoliti da je išta drugo ujedini osim Hristove ljubavi i njegovog izmirujućeg dela na krstu. Isto tako neće dozvoljavati da je manje važne stvari razjedine! Crkva Nevesta je zajedništvo svih verujućih i nanovorođenih vernika i ima samo jednog vođu i glavu - Isusa Hrista! Nju neće nikakva ljudska organizacija ili osoba kontrolisati i voditi. Ta Crkva će razumeti dubinu istine koja je zapisana u rečima: "Ja pripadam dragome svome, dragi moj pripada meni..." (Pesma 6:3).
BOGATO OBDARENA
Shvativši da je Rebeka odgovor na molitvu, Avramov sluga je počeo da je zasipa darovima koji su bili namenjeni nevesti sina njegovog gospodara. Velikodušno je davao zlatni nakit Rebeki, koja je svojim služenjem i stavom prema njemu zadobila njegovu pažnju, simpatiju i poverenje.
Jestira (Estera) je još jedna slika Crkve Neveste. Živela je u vreme cara Asvira koji je vladao velikim delom sveta. Tokom njegove vladavine zakon je bio izdat da se niko drugi ne sme obožavati osim samog cara. Ista stvar se ponovila i u Rimskom carstvu kada je Cezar bio jedini koga su smeli obožavati kao boga. Saradnik cara Asvira, Aman, mrzeo je Božiji narod i hteo je da ga uništi. Aman je finansirao ceo tadašnji pokušaj holokausta, istrebljenje Božijeg odabranog naroda. Smetala mu je prisutnost naroda koji je predstavljao živog Boga i zato je rekao kralju da njihovo postojanje i prisustvo u carstvu nije dobro. Ideja nije nepoznata i ponavlja se kroz istoriju kao jedan od najkonkretnijih primera konflikta koga Božija reč opisuje kao neprijateljstvo između "zmijinog i ženinog roda". Ovaj konflikt će u dolazećim vremenima dobiti dimenziju veću od svih dosadašnjih, ovog puta ne samo protiv jevrejskog naroda, već protiv sveg Božijeg potomstva, cele Crkve Neveste. Kao i do sada i ovog puta će se pokazati da je Božije seme pobedonosno. U slučaju sa Jestirom, koja je ostala rano bez roditelja, njezin rođak Mardohej ju je usvojio i brinuo se za nju (Jestira 2:7). Mardohej je bio prorok. Iako je Božiji narod u to vreme bio u ropstvu, ipak je svojim načinom života bio zapažen.
Kada je Jestira ušla u krug devojaka od kojih je trebalo da bude izabrana kraljica, na raspolaganju su joj bila sva neophodna sredstva da bi se spremila za tu ulogu (Jestira 2:9, Jestira 2:13). Kraljevi nisu bili škrti kada je u pitanju lepota njihove kraljice. Tako ni naš nebeski Otac ne zadržava ništa od svojih sredstava kada je u pitanju opremanje Neveste njegovog Sina Isusa Hrista. Crkva Nevesta će u dolazećem vremenu biti obdarena u tolikoj meri da će zadiviti ceo svet! Lepota Hristove Crkve će u vremenu koje dolazi zaseniti sva carstva koja su ikad do sada postojala na ovom svetu. Za tu svrhu Bog ne štedi sredstva. Crkva Nevesta je zaista bogato obdarena i opremljena svim potrebnim sredstvima da se podigne iz haosa i bude Božiji instrument za promenu prilika u svetu.
Spomenućemo još jedan primer. U vreme velikog kralja Navuhodonosora, bila je ista situacija u svetu - bilo je zabranjeno obožavati bilo koga drugog osim kralja. Ovo je model koji sotona koristi kroz istoriju da bi na taj način on sam pokušao da sedne na tron sveta. Zabraniti verovanje i obožavanje jedinog istinitog Boga, i jedinog Spasitelja sveta, njegovog Sina Isusa Hrista, a sebe pokušati uzvisiti na tron čovečanstva. Protivljenje veri u Boga a istovremeno stvaranje "religije" u kojoj ljudsko biće, kroz ulogu kralja, postaje bog (O ovoj temi više u knjizi "Silnici ili očevi".), način je na koji sotona pokušava sebe da učini vladarom ovog sveta. To je bila iskonska ponuda prvom čoveku od strane sotone - "bićete kao bogovi" (1. Mojsijeva 3:5). U toj ponudi je sakrivena njegova želja da on sam bude bog ovog sveta. On zna da je način ostvarivanja te želje upotreba čovekove pale, grešne prirode. Ova vrsta sistema je ponovo na putu da se uspostavi u našem svetu.
U vreme Navuhodonosora živela su četiri jevrejska mladića, koja su bila odvedena u ropstvo, u Vavilon. Oni su bili potomci naroda koji je bio Božiji predstavnik. Iako je naredba bila izdata da se samo kralj obožava oni se nisu poklonili pred kraljem i tim sistemom. Božija Nevesta! To koliko je ona brojčano velika, nije odlučujući momenat za Božiju pobedu. Kvalitet je uvek važniji od kvantiteta. Biblija kaže da je Bog dao ovoj četvorici mladića znanje, razumevanje i mudrost deset puta veću od svih vračara i čarobnjaka (Danilo 1:17, Danilo 1:20) u carstvu. Bog im je dao i nadnaravne darove koji su bili iznad ljudskih sposobnosti. Zbog lažnih optužbi i zavera njegovih savetnika car je pokušao i fizički da ih uništi. Ipak na kraju se pokazalo da je Božije seme jače od zmijinog!
Ali ono što Bog sprema za budućnost nije samo jedna Jestira, ili četvorica mladića, već Crkva Nevesta koju podiže među svim narodima u svetu. Ona je Božija tajna, "koja je njegovo Telo, punina onoga koji ispunjava sve u svemu" (Efescima 1:23). Crkva Nevesta će u jednom od najmračnijih perioda ljudske istorije ustati u čistoti i slavi, i na taj način biti glavni faktor promena u svetu. Bez te Božije intervencije svet bi doživeo "pakao na zemlji" što se u ovim danima sve više očituje.
U očima sveta Crkva je mnogo puta prezrena i smatra se preprekom za "blagostanje" u ovom svetu. U Božijim očima ona je instrument za njegovo delovanje. Ta Crkva će vladati sa Hristom i svi narodi će razumeti da mudrost i snaga koja u njoj živi ne dolazi od čoveka, već od uskrslog Hrista, koji je njena glava i Gospod.
To je Očeva zamisao za Crkvu, Nevestu njegovog Sina. Niko ne može dati više darova od Stvoritelja! Jedini pravi razlog zbog kog se sva raznolika Božija mudrost ne manifestuje vidljivije kroz njegovu Crkvu, jeste to što ona ne živi uvek u intimnom odnosu sa svojim Ženikom, a taj odnos je ključ za oslobađanje svih božanskih sredstava. Bog Otac ne zadržava ništa od svog bogatstva kada je u pitanju Crkva Nevesta. Kao što je mudrost četvorice mladića nadmašila svu mudrost tadašnjeg sveta, tako će i mudrost Hristove Crkve Neveste nadmašiti sve ono što ovaj svet u svojoj mudrosti može da postigne. Crkva Nevesta je najveće bogatstvo i najveći dar čovečanstvu! Sa svim nebeskim sredstvima koja su joj na raspolaganju, ona treba da manifestuje stvarnost Božijeg postojanja i njegove prisutnosti u svetu.
Ovo je Božiji plan, da pre kraja vremena manifestuje puninu svoje zamisli za čoveka, za svoju Crkvu, u tolikoj meri da cela zemlja bude ispunjena slavom i znanjem o Bogu. Kroz teškoće, koje će biti sve veće u svetu, Bog će je očistiti od svega što je danas još uvek sprečava da bude ono što je Bog njoj namenio. Njen Gospod je rekao da njegovu Crkvu Nevestu ni "vrata paklena neće nadvladati!" (Matej 16:18) Obećanje Avramu, da će njegovo potomstvo biti na blagoslov svim narodima, dano je od Boga koji je sposoban da ispuni sve što je obećao. On sam stražari nad svojim obećanjima. On je vodio Avramovog slugu da nađe Rebeku, on će Duhom svojim voditi svoje sluge da sakupe Nevestu njegovom Sinu. Obnovljenu i opremljenu njegovim darovima, sjedinjenu sa njenim Ženikom Isusom, podići će je, u kritičnom momentu, na blagoslov svetu!
VOLJNA DA BUDE NEVESTA
Rebekine divne osobine ostavile su jak utisak na Avramovog slugu. Posle dubokog razmatranja svega što je zapazio, sluga je shvatio da pred njim stoji buduća Isakova nevesta. Darovi i ostalo potrebno da ona to i postane, stajali su na svom mestu. Sve je izgledalo kao svršen čin, a opet još ništa nije bilo gotovo. Preostao je još jedan detalj od kojeg je zavisilo da li će stvar uspeti ili propasti.
Rebeka je imala ključ u svojim rukama. Trebalo je da kaže jednu malu reč koja ima toliko značaja u ovakvim prilikama. Iako su u toj kulturi mnogi detalji imali važnu ulogu, tekst govori da je Rebeka imala odlučujuću reč. Njeno "da" ili "ne" bilo je ono što je Avramov sluga čekao. Postati nečija nevesta stvar je srca i volje! Želja i čežnja srca odlučujuće su za dubok i intiman odnos. Crkva koju Bog sprema voljna je da bude Isusova Nevesta i da se sjedini sa svojim Ženikom. Poslednji redovi Biblije opisuju njenu voljnost i čežnju: "Duh i Nevesta rekoše: dođi" (Otkrivenje 22:17).
Upitana da li želi da krene na put sa Avramovim slugom i bude Isakova nevesta, Rebeka nije oklevala sa odgovorom. Njeno nedvosmisleno "da" bilo je jak izraz voljnosti njenog srca. Njen odgovor bio je povod da joj sluga stavi na raspolaganje sve darove koje je sa sobom poneo. Isti princip i danas primenjuje Duh Sveti, najstariji i najveći sluga u domaćinstvu nebeskog Oca, kada traži one koji srcem žele biti deo Neveste Isusa Hrista. Voljnost da to budu oslobađa sve Božije darove i sredstva za njihov život i rad u Božijem carstvu.
Sećam se pesme koju smo često pevali kada sam bio mlad hrišćanin. Pesma počinje rečima: "Voljno dolazimo, Tebi, o Bože naš..." Obnovljeni Božiji narod biće voljan da živi i radi sa svojim Gospodom više nego što ljudski entuzijazam to može da pruži. Voljnost koju će Duh Sveti stvoriti u srcu Neveste, predanost i privrženost Ženiku, biće povod nebeskom Ocu da otvori svoje Nebo i izlije na Nevestu svoga Sina silu, slavu i sve darove u takvom izobilju da će celi svet biti zadivljen!
VERNA DO KRAJA
Voleti u dobru i u zlu, sve dok nas smrt ne rastavi! Smeju li dve osobe izgovoriti ovo obećanje jedna drugoj, ne samo formalno, već iz dubine srca? Nažalost, mnogima ovo obećanje više nije sveto. Negde u podsvesti mnogih postoji rezervna misao, da ako im ne ide dobro mogu uvek pokušati sa drugom osobom. Procenat razvoda braka među hrišćanima je sve veći i kroz to se najviše vidi da obećanje pred oltarom nije toliko važno, da bi ljudi bili motivisani da se bore za nastavak. Razmišljanje koje je pre svega vođeno ličnim interesima i osećajima deo je mentaliteta koji sve više karakteriše današnje odnose. Sve češći stav je da se ne vredi boriti za očuvanje odnosa i da je lakše promeniti partnera i poverovati da je "trava ipak zelenija na drugoj strani". Isti stav je sve više prisutan i u drugim oblastima života. Stvari se danas ne nose na popravku kao ranije, delimično zato što može biti skuplje popravljati nego nabaviti novo. Ali, to nije jedini, a često ni najveći razlog. U mnogim slučajevima su komotnost i nevoljnost da se utroši vreme i snaga za popravku odlučujući.
Ipak, odnosi nisu stvar, i za njihovu popravku vredi platiti cenu, koja se nekad čini previsoka. Sa potpunim razumevanjem da sve ima svoje granice, pa čak i pokušaj da se nešto toliko dragoceno kao što je bračni odnos sačuva, činjenica je da u mnogim slučajevima nema puno volje da se u krizama nastavi dalje i veruje da stanje može da se promeni na bolje. Često puta se izabere linija manjeg otpora, ono što zahteva manje požrtvovanja i odustajanja od ličnih pravila i interesa. Moto današnjeg čoveka je da se sa što manje ulaganja postigne što veći dobitak. Zbog toga smo spremni promeniti bračnog druga, crkvu, posao ili bilo šta drugo što ne odgovara našim očekivanjima i računici. Spremnost na predanost i vernost, zajedničko "hodanje na duge staze" sve je ređe.
Ovo razmišljanje ima uticaja na duhovni život i pokazuje se u stalnom stvaranju novih duhovnih trendova, koji se prilagođavaju egocentričnom stavu takozvanog savremenog čoveka i njegovom načinu razmišljanja. Ideologija koja nudi najveće blaženstvo ovde na zemlji i uz to još neku vrstu blaženog stanja posle ovog života, bez odgovornosti pred nekim krajnjim autoritetom, svakako najviše odgovara biću koje je u samom početku svog postajanja prihvatilo laž - "bićete kao bogovi"! Taj mentalitet je razlog zbog čega u današnjem hrišćanstvu sve više ima ljudi koji stalno traže crkve koje im najviše daju, bez da sami moraju previše da žrtvuju svoje vreme, snagu ili bilo šta drugo. Bez obzira što predanost jednoj lokalnoj crkvi nije prevashodno i najvažnije merilo predanosti Bogu, ipak je često menjanje zajedništva znak ne samo nezadovoljstva već i nevoljnosti osobe da i sama žrtvuje nešto da bi doprinela ostvarivanju onoga za čim čezne.
Dobra zajednica se ne nalazi, već se gradi zajedno sa drugima! Ako nisam voljan da to prihvatim, onda ću i ako nađem dobru zajednicu, pogoršati atmosferu unoseći u zajedništvo sebičan stav koji nosim u svom srcu. Uprkos neispravnosti stava mnogih vođa koji su predanost crkvi poistovetili sa predanošću Bogu, mnogi gube velike blagoslove time što to, i druge mane crkava, uzimaju kao opravdanje za svoju izolovanost od ostalih u Hristovom telu. Zajedništvo je sredina u kojoj se ljubav izražava kroz služenje. Ne možemo reći da ljubimo Boga koga ne vidimo, ako ne ljubimo naše bližnje koje vidimo (1. Jovanova 4:20).
Biblija govori o mnogim primerima vernosti. Jedan od njih je Ruta, mlada žena koja je izgubila svog muža u ranoj fazi njihovog zajedničkog života. Njena svekrva Nojemina (Noemi), i sama udovica, i pored toga što je izgubila oba svoja sina, odlučila je da se vrati u svoju domovinu, Izrael. Pokušala je da ubedi svoju snahu, Rutu, da ostane u svojoj zemlji, pronađe sebi novog supruga i započne novi život. Međutim Ruta je odbila da napusti Nojeminu. U veoma teškoj situaciji ostala je verna svojoj staroj svekrvi. Iako ništa nije govorilo u prilog blistavoj budućnosti u zajedničkom životu sa svekrvom, ipak se odlučila da ide sa njom u Izrael, da joj služi i da je ne ostavi samu. Reči koje je Ruta tom prilikom izgovorila svojoj svekrvi dotiču dubinu srca: "Nemoj me nagovarati da te ostavim i da odem od tebe, jer kuda ti ideš ići ću i ja, i gde se ti nastaniš, nastaniću se i ja. Tvoj narod biće moj narod i tvoj Bog, moj Bog. Gde ti umreš umreću i ja, i tamo ću biti sahranjena. Neka mi Gospod učini tako i neka me još teže kazni, ako me išta osim same smrti rastavi od tebe" (Ruta 1:16-17).
Reči ove mlade žene su veličanstvene i zapanjujuće! Može li jedna osoba zaista da ispuni ovakvo obećanje? Mnoga pitanja i strepnje mogu da se pojave posle ovakvo snažne izjave. Neko bi ovakvu izjavu čak mogao okarakterisati kao ropstvo. Zašto vezati sebe i svoju budućnost ovakvim obećanjem? Čovek ipak treba da bude slobodan. Ruta je razmišljala drugačije od mnogih za svoje ali i za današnje vreme. Možda je očima srca videla perspektivu koja joj je ispunila srce motivacijom i koja joj je dala snagu za taj korak. Biti veran kada je "medeni mesec" još u toku nije čudno, ni teško. Ostati veran u teškim situacijama može izgledati besmisleno. Jaki razlozi, vera i motivacija potrebni su za život u vernosti.
Moja supruga je Finkinja. Nakon svog obraćenja molila je za razumevanje Božije volje za svoj život. Bog joj je pokazao da će raditi u južnoj Evropi sa čovekom koji je istih godina kao i ona. Kad smo se prvi put sreli ona je čula moje svedočanstvo i između ostalog saznala da je moja budućnost, zbog Božijeg poziva, velikim delom vezana za moju zemlju i moj narod. Kada smo kupili burme sama je odlučila da u svoj prsten stavi upravo stihove koji sadrže Rutine reči. Prošlo je već trideset godina od dana kada je izgovorila to svoje obećanje meni. Mnogo puta u kriznim situacijama, u našem braku, bio sam kušan da pomislim da naš brak neće opstati. U mojoj frustraciji znao sam joj nekad reći "da se pakuje i ide", iako u dubini mog bića nikad nisam mogao da zamislim da će doći do razvoda, niti sam to želeo. Moja supruga međutim nikada, ni u šali, nije izgovorila te reči, iako ni njoj nije bilo uvek lako sa ponekad "umišljenim samopravednikom". Verna svom obećanju umnogome je doprinela tome, da smo uvek iznova mogli da nastavimo, verujući da uz Božiju pomoći možemo prevazići teške situacije.
Ruta je ostala verna jednoj osobi u okolnostima koje nisu obećavale bolju budućnost. Donela je odluku i odabrala ono što joj u tom trenutku nije pružalo mnogo koristi. Ali upravo zbog njene vernosti, Bog ju je vodio putem koji se na kraju završio nezamislivim blagoslovima. Služeći verno staroj Nojemini, Ruta je ušla u situaciju koja je vremenom pokazala da je Bog imao svoj plan i zamisao za njen život. Posledice njene jednostavne vernosti bile su veće nego što je ikada mogla da zamisli. Bila je na blagoslov svojoj svekrvi i blagoslov Izraelskom narodu. No, ni tu nije bio kraj svemu što Bog zamislio. Ruta je postala deo Božijeg plana za celo čovečanstvo, deo procesa koji je vodio rođenju Spasitelja sveta! Ključ u svemu tome bila je vernost jedne mlade žene, u situaciji kada bi mnogi doneli drugačiju odluku, misleći na sebe i svoje interese.
Njeno verno služenje otvaralo je vrata novim okolnostima. U jednoj od tih okolnosti susrela je čoveka po imenu Voz (Boaz), koji se kasnije njom oženio. Voz je imao posebnu ulogu u Nojemininoj rodbini, ulogu otkupitelja i zaštitnika nasledstva svoje rodbine. Kroz brak jedne mlade žene, neznabožačkog porekla i Voza, rođaka stare Jevrejke Nojemine, rodio se sin Ovid, koji je bio pradeda cara Davida. A iz Davidovog potomstva na svet je došao Mesija Isus Hristos.
Cela priča zaslužuje više objašnjenja, jer u njoj postoji proročka simbolika, koja joj daje daleko dublje značenje od samo jedne interesantne priče. Nojemina (Nojemina - znači divna, prijatna - Božije zadovoljstvo), koja je bila u teškoj krizi, u kojoj ni njen opstanak nije bio siguran, slika je Izraela. Ruta (Ruta - znači prijatelj, zadovoljna), koja dolazi iz naroda koji nije poznavao živog, izraelskog Boga i ostaje verna Nojemini u teškoj situaciji, slika je Crkve iz neznabožačkog sveta, koja će svojom ljubavlju prema Izraelu u najtežim trenucima, ukazati na Mesiju, njihovog i našeg Spasitelja Isusa. Celu ovu tematiku apostol Pavle mnogo detaljnije opisuje u Poslanici Rimljanima poglavljima 9-11.
Sin koji se Vozu i Ruti rodio dobija ime Ovid, što znači služenje. Rezultat sjedinjavanja Božijeg starozavetnog i novozavetnog naroda u Crkvu Nevestu biće revolucionarno otkrivenje Boga u ovom svetu. Ta Crkva Nevesta služiće svetu istom silom i ljubavlju kojom je Isus Mesija služio svetu kada je bio na zemlji. Ono što će ta Crkva uraditi u svetu pripada onome što je Isus sam rekao, da će oni koji veruju u njega činiti i veća dela nego što je on činio za vreme svog života na zemlji (Jovan 14:12). Ovog puta će ceo svet biti ispunjen slavom i znanjem Gospodnjim. Sve u ovom događaju ukazuje na Božiju prisutnost u procesu. Komentar koga Nojeminina rodbina daje u vezi Rute i sina koga je ona rodila sa Vozom, ima dubok proročki karakter: "Rekoše žene Nojemini: Blagoslovljen da je Gospod koji te ne ostavi danas bez otkupitelja, čije će se ime proslaviti u Izrailju! Ovo će dete ukrepiti dušu tvoju i biće pomoć starosti tvojoj, jer ga rodi snaha tvoja koja te voli i koja ti više vredi od sedam sinova" (Ruta 4:14-15).
Isusova Crkva Nevesta imaće odlučujuću ulogu u obraćenju Izraela svom Mesiji, Isusu! On, Ženik svoje Crkve jeste i Ženik izraelskog naroda! Crkva će razumevanjem Božijeg plana i njegove večne namere za Jevrejski narod, pokazati istu ljubav prema Izraelu kao što je Ruta pokazala prema Nojemini u teškim trenucima, kada je ostala bez ikakve druge pomoći. U tim trenucima ni prirodni sinovi i kćeri njenog naroda nisu imali pravo razumevanje njene situacije. Ruta joj je bila vrednija od sedam sinova. Drugim rečima, sva ljudska pomoć koju je Nojemina mogla imati od svih prirodnih pomoćnika, nije mogla biti od tolike koristi za ostvarenje Božijeg plana za nju, kao što je Ruta u tim momentima svojom vernošću bila. Crkva, obnovljena i ispunjena puninom onoga koji svojom puninom ispunjava sve, biće u dolazećim danima najveća uteha i nada za odabrani narod Božiji, koji će Bog još jednom vratiti k sebi i podići ga da bude na blagoslov čovečanstvu.
Vernost je bolja od entuzijazma koji snažno nastupa i brzo nestane. Božiji rad na zemlji se ostvaruje kroz one koji su verni u lepim i teškim momentima, koji se verno drže mesta koga im je Bog u životu odredio. Najuspešniji ljudi nisu oni koji su postigli velike stvari u životu, već oni koji su ispunili ono što je Bog sa njima želeo!
Kralj David imao je grupu ljudi koji su mu se pridružili u teškim trenucima kada ga je Saul progonio. Bili su to njegovi odani i verni sledbenici. Među njima je bilo trideset junaka koji su na poseban način doprineli Božijem radu u Davidovo vreme. Od njih trideset bilo je nekoliko onih koji su pokazali Davidu odanost i vernost koja je primer odanosti sa kojom Bog gradi svoje carstvo na zemlji. U situaciji kada je sa svojim junacima bio okružen neprijateljskom vojskom, David je poželeo vode sa Vitlejemskog izvora. Želja za koju bi mogli reći da je bila nepotrebna i da se u toj situaciji graničila sa ludošću, jer je između Davidovog tabora i izvora bio bedem filistejske vojske. Tekst (1. Dnevnika 11:15-19) dalje kaže da su se trojica njegovih junaka odlučila da ispune želju svom kralju. Probili su se kroz neprijateljsku vojsku i doneli vode Davidu. Želja njihovog kralja bila im je dovoljna motivacija da urade ono što je izgledalo nemoguće, rizikujući svoje živote.
Ja verujem u obnovu Hristove Crkve, u okviru ovozemaljske istorije! Crkva Nevesta imaće istu vrstu motivacije i predanosti svom kralju i Ženiku Isusu, kao što su Davidovi junaci imali prema svom kralju. Ova vrsta vernosti ne pripada organizaciji, niti ljudima. Vernost ove vrste pripada samo glavi Crkve, njenom Ženiku - Isusu Hristu. Car David je to razumeo i zbog toga nije pio vodu koju su mu njegovi junaci doneli. Da je David popio tu vodu, tim gestom bi pokazao da je vredan požrtvovanja i "obožavanja" ovih ljudi. Oni su svojim delom pokazali koliko ga vole i koliko su mu privrženi. Međutim, car David je znao da je samo Bog dostojan takve predanosti.
Na jednom koncertu Elvis Presli je doživeo takve ovacije da su ljudi čak podizali postere sa natpisom: "Ti si kralj". Njegova reakcija na to bila je da postoji samo jedan kralj - Isus Hristos! Mnoge vođe bi trebalo naučiti istu lekciju - "držati svoje noge na zemlji", naročito u trenucima uspeha. Iskreno, bez Božije pomoći niko od nas nije u stanju da sebe zaštiti od iskušenja "da poletimo previsoko"!
Ni jedna organizacija, pokret ili služba nemaju pravo da vežu ljudska srca uz svoje ime, bez obzira na njihovu uspešnost, veličinu i značaj. Zahtevati lojalnost od pojedinaca značilo bi podići ime i značaj denominacije, organizacije ili službe na isti nivo koji samo Bogu pripada. Time se srca vernika zavode i vernici se odgajaju u jednoj vrsti "neverstva prema svom Ženiku". Istovremeno se ovim stavom ruši jedinstvo njegove Crkve. Svaki put kada jedna organizacija "ukrade nešto od predanosti i vernosti" srca vernika, ona uvodi to srce u "vanbračnu vezu sa nekim ljubavnikom" pored svog Ženika Isusa Hrista.
Sećam se jednog dragog brata koji je bio među glavnim vođama, jedne denominacije. Jednom prilikom smo razgovarali o različitim tipovima vođa i vođstva i on je bio apsolutni pristalica "piramidnog tipa" vođstva, to jest sa jednim "glavnim vođom" na vrhu piramide. Njegov glavni argument bio je: "Neko ipak mora biti kralj". Ja nisam mogao da verujem da jedan pastor razmišljanja na takav način. Zar nije Isus stvarni Kralj svoga naroda? Zar nije Bog u Starom zavetu govorio Izraelcima da im je on jedini i pravi Kralj? (1. Samuilova 8:7) Kroz celu istoriju hrišćanstva različiti pokreti su zavodili srca ljudi i uzimali za sebe ono što jedino Bogu pripada - predanost i vernost vernika. Nevesta pripada samo Mladoženji! Svakako da je naša predanost jednih drugima važna. Predanost grupi je isto važna, ali može da postane "idolopoklonstvo" kada je naša ljubav prema denominaciji tolika da Bogu nije ugodna! Isto tako neko može da živi u zabludi, stalno naglašavajući svoju pripadnost "univerzalnoj Crkvi" bez zajedništva sa ostalim vernicima.
Istina koja je važna i ostaje zauvek, jeste ova: "Gospode, ne traže li oči tvoje vernost..." (Jeremija 5:3 - švedski prevod).
