Pobožnost

NI SILOM NI SNAGOM

Ukoliko u svom propovedanju zameniš pouzdanje u silu jevanđelja svojim samouverenim znanjem o putu spasenja, sprečićeš ljude da dođu do stvarnosti. Dok propovedaš svoje znanje o putu spasenja, vodi računa da si sam ukorenjen i utemeljen u veri u Boga. Nemoj se nikada oslanjati na jasnoću svog izlaganja, već se pobrini da se ti oslanjaš na Svetoga Duha. Osloni se na sigurnost Božje sile izbavljenja, pa će On stvoriti svoj sopstveni život u drugima.

Ako si jednom utemeljen u Stvarnosti, ništa neće moći da te pomakne. Ako se tvoja vera oslanja na iskustva, verovatno će je poljuljati bilo šta što ti se dogodi. Međutim, nikada i ništa ne može da poljulja Boga ni svemoguću stvarnost izbavljenja. Utemelji svoju veru na toj činjenici, pa ćeš biti večno siguran poput samog Boga. Kada jednom dođeš u lični odnos sa Isusom Hristom, odande se više nećeš pomaći. To je smisao posvećenja. Bog iskazuje svoje neslaganje sa ljudskim iskustvom u trenutku kada oni počinu da se oslanjaju na uverenje da je posvećenje puko iskustvo, pa zaboravljaju da i samo posvećenje valja da bude posvećeno (vidi Jovan 12,19). Treba namerno i voljno da predam svoj posvećeni život Bogu u njegovu službu da može da me upotrebi kao svoje ruke i svoje noge.

HRIŠĆANSKO SAVRŠENSTVO

Zamka je razmišljanje, da Bog želi da budemo savršeni primerci onoga šta može da učini. Božja namera je da nas učini jedno sa sobom. Naglasak u pokretima svetosti je obično na tome da Bog proizvodi primerke svetosti i da ih stavi u svoj muzej. Ako se povedeš za ovakvim shvatanjem lične svetosti, tvoje nastojanje neće koristiti Bogu, nego će služiti tvojoj nazovi manifestaciji Boga u tvom životu. Kažeš: "Moja bolest nikada ne može da bude Božja volja." Ako je Bogu bilo po volji da žrtvuje svog rođenog Sina (Isaija 53,10), zašto ne bi ranio i tebe? Ono što vredi pred Bogom nije relevantna doslednost zamišljenoj predstavi istinskog vernika, već tvoj istinski vitalni odnos prema Isusu Hristu i tvoje predanje njemu, bio bolestan ili zdrav.

Hrišćansko savršenstvo nije i nikada ne može da bude ljudsko savršenstvo. Hrišćansko savršenstvo je savršenstvo odnosa prema Bogu koje se pokazuje usred beznačajnog ljudskog života. Ako poslušaš poziv Isusa Hrista, prvo što će te pogoditi je beznačajnost onog što misliš da treba da uradiš. Ono drugo što pogađa je činjenica privida savršeno doslednih života drugih ljudi. Takvi životi prenose utisak da Bog nije potreban i da ljudski napor i pobožnost omogućuju dosezanje standarda koji Bog želi. Ovo se u palom svetu nikada ne može postići. Pozvan sam da živim u savršenom odnosu sa Bogom kako bi moj život u životima drugih, proizveo čežnju za Bogom, a ne divljenje prema mene. Misli o samome sebi su smetnja mojoj korisnosti za Boga. Bogu nije stalo da me učini savršenim kako bih bio eksponat na njegovoj izložbi. On želi da me dovede do mesta gde može da me koristi. Dopusti mu da uradi s tobom ono šta hoće.

Starog Simeuna je možda neko, s vremena na vreme, pitao: "Ostavljaš utisak da stalno nešto očekuješ!" A on odgovara: "Da, čekam, ali ne nešto, već nekog. Koga očekuješ? Čekam utehu Izrailjevu". Da li ga je snašla nevolja pa dolazak Iskupitelja naziva utehom? Ne mislim tako. Taj čovek kao da je jednog dana došao "k sebi".

Današnji čovek lako i brzo putuje napolje - u daleke zemlje, samo u svoju unutrašnjost nikad neće stići. Kada se Simeun zadubio u sebe, ustanovio je, da se u njemu nalazi očajanje. Oblikuje ga strah od života, osećanje krivice, zavist i osećanje manje vrednosti, uobraženost i želja da bude u društvu priznat. Prorok Naum je jednom rekao, kada je video grad Ninivu, koji je bio podložan propasti i pri pogledu na svet uopšteno: "Gde ću naći one, koji bi mogli da te uteše?" Simeun je znao da naše duboko očajanje može da bude odstranjeno samo Božjim delovanjem: Božji Sin će doći kao naš Spasitelj, kao uteha Izrailja i celog čovečanstva.

Gospode! Zahvaljujemo za to, da si Ti uteha čovečanstva. Amin

Jedna pesma nam lepo opisuje adventni događaj. Ide otprilike ovako: Iz večnosti se prema vidljivom svetu polako približava lađa, a njen tovar je sam Sin Božji. A jedro, koje je njena pokretna snaga, je Božja ljubav.

"Jer Bogu tako omile svet, da je svog jedinorodnog Sina dao..." Stari zavet nam govori da su od najstarijih vremena ovu lađu očekivali ljudi, koji su očekivali Spasitelja po Božjem obećanju. Kada je Eva rodila prvog sina, dala mu je ime "postignuto". Bila je mišljenja, da je on taj obećani. A kako ga je očekivao praotac Jakov, koji je još na samrtnoj postelji izgovorio: "U Tvoje spasenje sam položio svoje nadanje, Gospode!" A Isaija se svesrdno molio: "O, kada bi razderao nebesa i sišao dole..."

Mogli bismo da nabrajamo još mnoge, koji su umrli u svom očekivanju. U duhu su već videli dolazak Iskupitelja. "Jer će nam se roditi dete...", govori prorok. Sam događaj nisu doživeli. Samo je jedan dočekao - Simeon! Celog života je stajao i čekao. I radosno ga je dočekao. S neopisivom radošću držao je u svom naručju dete - Božjeg Sina. Rekavši: "...jer su moje oči videle Tvoje spasenje". A mi? Više ne moramo da čekamo i čeznemo. Samo jednostavno da otvorimo vrata svog srca i da primimo dolazećeg Spasitelja.

Gospode! Primi i nas u redove onih, koji se raduju Tvom dolasku. Amin

Jedan brat mi je jednom rekao: "Moje blago je na zemlji, ali mi je srce na Nebu." Takvoga brata bi trebalo izložiti u nekom hrišćanskom muzeju kao retkost! Ovo je više od čuda, jer je Gospod rekao da je to sasvim nemoguće.

Mamon (bogatstvo) je jedan idol kome su mnogi oduvek služili i nalaze da je teško ostaviti tu službu. Gospodnja reč je smela i sigurna. Srce uvek sledi svoje blago. Od ove činjenice nema bežanja. Bez obzira kako neko sudi, čovek ne može da služi i Bogu i mamonu. Moramo se odlučiti za jednoga ili za drugoga.

Prava molitva dolazi iz želje srca, a ne iz mašte uma. Ona se diže iz dubine unutarnje čežnje za Božijom voljom. Zbog toga psalmista moli da mu molitva bude prineta Bogu kao kad. Sav starozavetni kad je dolazio iz tamjanovog drveta. Da bi se do njega došlo, u koru drveta su urezivani stepenasti zarezi iz kojih je drvo lučilo belu smolu od koje se spravljao kad. Otud molitva nije prinošenje tek bilo čega što dođe pod ruku; ona je prinošenje nečega što je bolno izvađeno iz najdubljeg dela srca, kao da je isceđena iz naših rana.

Kako se ove razlikuju od onih lakih molitava što ih ponekad prinosimo - molitve dobre za slušanje, no po svom sadržaju prazne! Bog i na ove odgovara, no opomenimo se da su naše molitve namenjene Bogu da ih čuje, a ne ušima naših suhrišćana. Bog gleda na srce.