Pobožnost

IZVORI LJUBAZNOSTI

Sliku koju nam Gospod ovde daje nije slika nekog kanala već izvora. "Neprekidno se punite," (Efescima 5,18) pa će iz istinskog vernika poteći slast vitalnog zajedništva sa Isusom, isto toliko izdašno koliko mu je dato. Ako primećuješ da iz tvog života ne ističe toliko bogato kako bi trebalo, samo si ti kriv za to; nešto je preprečilo tok vode. Drži se izvora i - doživećeš lični blagoslov? Ne, nego će iz tebe poteći reke žive vode, života koji se ne da suzbiti (Jovan 7,38).

Mi moramo da budemo centri kroz koje Isus može da protiče kao reke žive vode za blagoslove drugima. Neki od nas smo slični mrtvom moru, uvek samo primamo, ali nikada ne dajemo, jer nismo u pravom odnosu sa Gospodom Isusom. Isto toliko sigurno kao što od njega primamo, On će se izlivati kroz nas; a onoliko koliko se On drugima ne izliva kroz nas, postoji neki nedostatak u našem odnosu prema njemu. Da li postoji nešto između tebe i Isusa Hrista? Da li postoji nešto što sprečava tvoje verovanje u njega? Ako ne, kaže Isus, "iz tebe će poteći reke žive vode". To nije blagoslov koji predaješ, niti iskustvo koje iskazuješ, već reka koja neprekidno teče. Drži se izvora" Bdij pažljivo nad svojim verovanjem u Isusa Hrista i nad svojim odnosom sa njim, pa će postojati neprekidan tok ka životima drugih, bez ikakve suše i mrtvila.

Zar nije preterano kada se kaže da će iz svakog vernika poteći reke? Kažeš: "Ja ne vidim nikakve reke." Nemoj nikada gledati na sebe sa stanovišta: "Ko sam ja?" U istoriji Božjeg dela ćeš skoro uvek naći da je sve počelo kao nešto nejasno, nepoznato, zapostavljeno ali dosledno i istinito Isusu Hristu.

RASIPANJE ŽIVOTA

Reka se dotiče mesta o kojima njen izvor ništa ne zna, a Isus kaže da ako smo primili od njegove punine, bez obzira koliko mala vidljiva mera našeg života bila, iz nas će poteći reke koje će blagosiljati do kraja sveta (Dela 1,8). Nemamo nikakvog posla sa onim što ističe - "Delo je Božje da verujete..." (Jovan 6,29). Bog retko dozvoljava istinskom verniku da vidi koliki je blagoslov drugima.

Reka je pobedonosno ustrajna. Prevazilazi sve prepreke. Jedno vreme teče ravnomerno svojim tokom. Onda stigne do neke prepreke. Za kratko vreme je u svom toku zaustavljena, ali ubrzo nalazi zaobilazak oko prepreke. Ponekad neka reka postaje nevidljiva čitav deo svoga toka, a onda se iznenada pojavi mnogo šira i veličanstvenija nego ranije. Ponekad vidite kako Bog upotrebljava neke živote, a u tvom životu se pojavila prepreka i čini ti se kao da nisi ni od kakve koristi. Obrati i dalje pažnju na izvor, pa će te Bog ili voditi oko prepreke ili će je otkloniti. Reka Božjeg Duha prevazilazi sve prepreke. Nemoj nikada usredsrediti svoj pogled na prepreku ili na teškoću. Prepreka je nešto na čega se reka koja neprekidno teče kroz tebe ne obazire. Samo se seti da se držiš izvora. Ne dozvoli da ikada dođe nešto između tebe i Isusa Hrista; nikakva osećanja, ili ma kakvo iskustvo. Ništa ne sme da te zadrži od veličanstvenog suverenog izvora.

Seti se širokih lekovitih reka koje se hrane u našoj duši. Bog je našim umovima otkrio veličanstvene istine. Svaka tačka koju je otvorio je pokazatelj šire snage reke koja će dati da protiče kroz nas. Ako veruješ Isusu, videćeš da je Bog u tebi odnegovao snažnu bujicu blagoslova za druge.

Kako može da nas rastuži ovaj iskaz! Tako verovatno plače u tihom očajanju bolesnik, koji iz meseca u mesec očekuje zdravstveno poboljšanje. Tako uzdiše neko, ko je zapao u nevolju i nigde ne vidi izlaz. Tako je jadikovao starozavetni narod Izraela, kad je bio ugnjetavan okrutnim neprijateljima. Čije srce ne bi osetilo bol kod ovakvog očajničkog krika? Prorok Jeremija, koji nam o tome govori, govori odmah sledećim rečima: "Satrven sam što je kći naroda mojeg satrvena, u žalosti sam..."

Samo jednog se to ne dotiče, a to je živi Bog. U ovom biblijskom poglavlju najtajanstvenija je realnost, da Bog doslovce kaže: "Vaša kuknjava se mene ne dotiče". Da li je to moguće? Može li da bude Bog tako "tvrd"? Bog objašnjava, zašto ga ovaj očajnički vapaj ostavlja sasvim hladnim? Oni koji žele pomoć ali odbacuju pomoćnika. I u tome se sastoji nesreća sveta, možda i nesreća našeg života. Vapimo, tražimo pomoć iz svojih unutrašnjih i spoljnih nevolja, ali odbijamo pomoćnika, koga je Bog dao svetu Spasitelja, Iskupitelja - Gospoda Isusa Hrista. Zatvaramo pred Njim srce i onda se na nas odnosi sledeća Jeremijina poruka: "Shvati i vidi kako je teško i gorko Što ostavi Gospoda Boga svojeg. Što više nema straha mog u tebi". Nemojmo očekivati samo pomoć, već pomoćnika, koji želi da bude naš pomoćnik.

Gospode! Ti si nam potreban. Dozvoli nam da te nađemo. Amin

Da, takva priznanja čujemo od ljudi, koji su uzverovali u Isusa Hrista. Ko je jednom stajao pred Bogom u svojoj potpunoj bezvrednosti, kao odrpani prosjak i kada je posle dozvolio da ga obuče u njegovu milost i oproštenje, taj će shvatiti ove neobične reči. "Jer me obuče u haljine spasenja", u nekim prilikama se izričito zahteva "ulaz samo u fraku". Bez fraka neće nikog pustiti u dvoranu. I pred Bogom će opstati čovek samo tada, kad je obučen u ruho spasenja, u ruho Isusove pravednosti "haljine spasenja" to znači nešto više. To je ruho u kojem je sila. Grci su generacijama pričali sagu o smrti heroja Herkula. Njemu je njegov neprijatelj podmetnuo otrovno ruho. Prilikom jedne žrtvene svečanosti, uskoro je ruho na njemu počelo da gori. Hteo je da ga skine, ali nije mu to uspelo. Ruho je heroja spržilo. To je bilo ruho u kojem je bila sila.

Nešto slično je i sa neobičnim ruhom spasenja. I ono počinje u nama da sagoreva naš stari život, pun zla. Prodire duboko u našu unutrašnjost i sve više usmrćuje naše biće koje je odvraćeno od Boga, da bi na nama bio objavljen novi život u Isusu Hristu. Tako oblikuje Isusovo spasenje nove ljude. Kada bi u nama postojala želja da se hvalimo nekom našom zaslugom, onda bi to "ruho spasenja" za nas bilo izgubljeno i ponovo bi smo se obukli u krpe svoje "samopravednosti".

Gospode! Oslobodi me snagom Tvoje krvi od greha i propasti. Amin

Kada je izrailjski narod već toliko zgrešio, da je Bog bio primoran da ga preda u ropstvo, On je već tada pravio svoje planove kako ponovo da ih vrati u njihovu zemlju. Među onima koje je pripremio za oruđa u tu svrhu, nalazio se i Nemija - čovek koji se svojim srcem nalazio u zemlji koju im je Bog obećao, mada je i sam služio u ropstvu u persijskom gradu Susanu.

Nemija je znao da će rizikovati svoj život ako zamoli cara da mu dozvoli da se vrati u Judeju. Molba mu je odobrena, ali kada je krenuo na put, nije ni mogao da predvidi sva protivljenja na koja će tamo naići. Ipak ma kako da su ga mamili on ni jednom nije odstupio od svog "velikog posla" gradeći za Boga. Ono po čemu se on isticao bila je nepokolebljivost njegove namere. To je i naša tajna duhovne pobede.

Naše slavljenje Boga je Satanina meta. Ne kažem da se on ne protivi molitvi; dovoljno je da počneš da se moliš Bogu i on već stupa u akciju. No još više od toga, on napada hvalu koju Božija deca prinose. On bi rado upotrebio svu svoju silu samo da spreči i jednu jedinu reč slave upućene Bogu, jer ako se molitva često može nazvati borbom - slava (hvala) je pobeda. Čim se ona oglasi Satana beži. To sam otkrio u prve dve godine svog hrišćanskog života i još nisam prestao da se radujem zbog mira u srcu koji mi je to donelo.

Samo nemojmo praviti grešku poistovećujući slavu (hvalu) sa radošću. Pogledajte u Sveto pismo. Kroz tegobe Svoga naroda, Bog je izvukao toliko pesama koje u nama bude radost. On ne meri hvalu po njenoj veličini. Hvala je po svojoj prirodi žrtva. Ne samo da bi trebalo da uzdižemo Njegovo ime kada se nalazimo na vrhu brda osmatrajući sa njega Obećanu Zemlju, nego se moramo učiti da komponujemo (svoje) psalme o svojoj sigurnosti u Njemu kad hodamo senovitom dolinom. To je istinita hvala.