3. Priroda pravog pokajanja (1)
Ja ću sada pokazati šta jeste evanđeosko pokajanje. Pokajanje je blagodat Božijeg Duha kojom se grešnik iznutra ponizi i vidljivo promeni. Radi daljeg šireg opisa, shvatite da je pokajanje duhovni lek sastavljen od šest specijalnih sastojaka:
1. Spoznaja greha
2. Žalost zbog greha
3. Priznanje greha
4. Stid zbog greha
5. Mržnja prema grehu
6. Ostavljanje greha
Ako se jedan od ovih ispusti gubi se vrednost.
Prvi sastojak: Spoznaja greha
Prva preporuka Hristove medicine je mast za oči (Dela 26:18). Velika stvar se primećuje u pokajanju izgubljenog sina: "A kad dođe sebi" (Lk. 15:17). On je sebe video kao grešnika i samo kao grešnika. Pre nego što čovek dođe Hristu, prvo mora doći sebi. Solomun smatra ovo prvim sastojkom u svom opisu pokajanja: "Ako se dozovu i obrate se" (1. Car. 8:47). Čovek prvo mora shvatiti i razmotriti šta je njegov greh, i da upozna bolest svog srca pre nego što se valjano ponizi zbog toga. Prvo Božije stvaranje se odnosilo svetlo. Tako je i prva stvar u pokajanju prosvetljenje: "a sada ste svjetlost u Gospodu" (Ef. 5:8). Oko je stvoreno za gledanje i za plakanje. Greh se mora prvo videti pre nego što se za njim zaplače.
Zato ja tvrdim da tamo gde nema spoznaje greha, ne može biti ni pokajanja. Mnogi koji pronađu greške u drugima ne vide u sebi ni jednu. Oni dovikuju da imaju dobra srca. Nije li čudno da dvoje mogu živeti zajedno, da jedu i piju zajedno, a da jedan drugoga ne poznaju?
Takav je slučaj sa grešnikom. Njegovo telo i duša žive zajedno, rade zajedno, a on ne poznaje sebe. On ne poznaje svoje vlastito srce, niti kakav sve pakao nosi u sebi. Deformisano lice se krije ispod pokrivača. Osobe su pokrivene neznanjem i samoljubljem; zato ne vide kako imaju pokvarene duše. Đavo sa njima radi kao lovac sa jastrebom. On ih zaslepljuje i nosi ih zamotane u pakao: "mač mu je nad desnim okom" (Zah. 11:17). Ljudi imaju dovoljno uvida u svetovne stvari, ali oči njihove duše su smetene. Oni ne vide zlo u grehu; mač je nad njihovim desnim okom.
Drugi sastojak: Žalost zbog greha
"Priznajem krivicu svoju, i tužim radi grijeha svojega." (Ps. 38:18).
Ambrozije naziva žalost zagorčavanjem duše. Jevrejska reč "biti žalostan" znači "mati takvu dušu kao da je razapeta". Ovo mora biti u istinskom pokajanju: "I pogledaće na mene kojega probodoše; i plakaće za njim" (Zah. 12:10), da se osete klinovi na krstu kao da probadaju njihova rebra. Koliko žena može očekivati rađanje deteta bez bolova, toliko i pokajanje može biti bez žalosti. Onaj koji može da veruje a da ne posumnja, dovodi u pitanje svoju veru; tako i onaj koji se može pokajati bez žalosti, dovodi u pitanje svoje pokajanje.
Mučenici su prolivali krv za Hrista, i pokajnici su prolivali suze zbog greha: "I stavši pozadi kod nogu njegovijeh plakaše" (Lk. 7:38). Pogledajte kako je kapala ova dragocena tečnost. Žalost njenog srca je tekla kroz njene oči. Mesingana sveštenička umivaonica za pranje (2. Moj. 30:18) predstavlja dvostruku umivaonicu: umivaonicu Hristove krvi u kojoj se moramo oprati verom, i umivaonicu suza u kojoj se moramo oprati pokajanjem. Pravi pokajnik se trudi da uposli svoje srce u žalosti. On blagosilja Boga kada može plakati; on se raduje kišnom danu, jer zna da je to nešto zbog čega nema razloga da se kaje. Iako je hleb žalosti gorkog ukusa, ipak on jača srce. (Ps. 104:15; 1. Kor. 7:10).
Ova žalost zbog greha nije veštačka: ona je sveta agonija. Ona se u Bibliji naziva skrušeno srce: "Žrtva je Bogu duh skrušen, srca skrušena i poništena ne odbacuješ, Bože" (Ps. 51:17); i razdiranje srca: "Razderite srca svoja" (Joil 2:13). Izrazi kao što su udaranje po bedru (Jer. 31:19), lupanje u prsa (Lk. 18:13), opasivanje kostrijeti (Isa. 22:12), čupanje kose (Jezd. 9:3), sve su ovo spoljašnji znaci unutrašnje žalosti. Ova žalost je potrebna:
(1) Da hrišćanina učini dragocenim. O kako je poželjan Spasitelj uzburkanoj duši! Sada je Hristos zaista Hristos, i milost je zaista milost. Sve dok srce nije puno grižnje savesti nije podesno za Hrista. Kako je dobrodošao hirurg čoveku čije rane krvare!
(2) Da izbaci greh. Greh rađa žalost, a žalost ubija greh. Sveta žalost je lek koji leči bolesnu dušu. Kaže se da su suze vinove loze dobre za lečenje gube. Suze grešnika su sigurno dobre da izleče gubu greha. Slana tečnost suza ubija crva savesti.
(3) Da otvori put za zdravu utehu: "Koji su sa suzama sijali, neka žanju s pjevanjem" (Ps. 126:5). Pokajnik ima kišnu setvu ali obilnu žetvu. Pokajanje zaustavlja zarazu greha tako da duša nalazi mir. Ana je otišla posle plakanja i nije više bila žalosna (1. Sam. 1:18). Božije uzburkavanje duše zbog greha je kao anđeosko uzburkavanje banje (Jn. 5:4), koje je otvorilo put za isceljenje.
Ali svaka žalost nije dokaz istinskog pokajanja. Toliko razlike ima između lažne i istinske žalosti, kao između vode na izvoru, koja je slatka, i vode u moru, koja je slana. Apostol govori o "žalosti po Bogu" (2. Kor. 7:9). Kakva je onda ova žalost po Bogu? Ona ima šest karakteristika:
2. Istinska žalost po Bogu je unutrašnja.
Unutrašnja na dva načina:
(1) Ona je žalost od srca. Žalost licemera se vidi samo na njihovim licima: jer oni natmure lica svoja" (Mt. 6:16). Oni naprave kisela lica, ali njihova žalost ne ide dalje, isto kao rosa koja ovlaži list ali ne natopi koren. Ahavovo pokajanje je bilo samo spoljašnja predstava. On je razdrao samo svoje haljine ali ne i svoj duh (1. Car. 21:27). Žalost po Bogu zadire duboko, kao vena koja krvari iznutra. Srce krvari zbog greha: "ražali im se u srcu" (Dela 2:37). Srce koje igra glavnu ulogu u sagrešenju mora to isto imati i u žaljenju.
(2) To je žalost za grehe srca, početni prekršaj i rađanje greha. Pavle se žali zbog zakona u njegovim udima (Rim. 7:23). Pravi pokajnik žali za podsticanje ponosa i pohote. On žali zbog samog "korena gorčine" iako nikada nije procvetao. Zao čovek može biti uznemiren zbog velikih greha; a pravi pokajnik oplakuje grehe koji se radaju u srcu.
2. Žalost po Bogu je plemenita.
To je žalost zbog povrede a ne zbog kazne. Božiji zakon je prekršen i njegova ljubav je izneverena. I ovo rastapa dušu da lije suze. Neki čovek može biti žalostan, ali ipak da se ne pokaje, kao što je i lopov žalostan što je uhvaćen, ne zato što je krao nego zato što mora da bude kažnjen. Licemeri žale samo zbog neprijatne posledice greha. Čitao sam o izvoru koji se izliva u potocima uveče pre nestašice. Tako i njihove oči nikada ne liju suze osim kada se približava Božiji sud. Faraon je više bio uznemiren zbog žaba i krvavih reka nego zbog njegovog greha. Žalost po Bogu dolazi uglavnom zbog prestupa protiv Boga, tako da čak iako ne bi bilo savesti da šiba, sotone da okrivi, pakla da kazni, duša bi ipak bila žalosna zbog štete koja je učinjena Bogu. "Grijeh je moj jednako preda mnom" (Ps. 51:3); David ne kaže, pretnja mačem je jednako preda mnom, nego "greh je moj". O kako sam uvredio tako dobrog Boga, kako sam ožalostio Utešitelja! Ovo para moje srce!
Božija žalost se pokazuje da je prava tako što hrišćanin iako zna da je van dometa paklenog udarca i da nikada neće biti osuđen, ipak on je još uvek ožalošćen zbog grešenja protiv besplatne milosti koja mu je sve oprostila.
3. Žalost po Bogu je pouzdana.
Ona je izmešana sa verom: "I odmah povikavši otac djeteta sa suzama govoraše: Vjerujem Gospode" (Mk. 9:24). Ovde je žalost zbog greha ukrašena verom, kao što gledamo svetlu dugu koja se pojavljuje u kišnim oblacima.
Duhovna žalost bi zaustavila srce ako ga točak vere ne bi pokrenuo. Kao što je greh uvek pred nama, tako i Božije obećanje mora uvek biti pred nama. Kao što mi osećamo naš ujed, tako moramo pogledati na Hrista koji je naŠa mesingana zmija. Neka lica su tako natekla od svetske žalosti da zbog toga oči ne mogu da se otvore. Nije dobar onaj plač koji zaslepljuje oči vere. Ako nema svanuća vere u nečijoj duši, to nije onda žalost zbog poniženja nego zbog očaja.
4. Žalost po Bogu je velika žalost.
"U ono će vrijeme biti tužnjava velika u Jerusalimu kao tužnjava u Adadrimonu" (Zah. 12:11). Dva sunca su zašla onoga dana kada je Josije umro, i to je bilo veliko pogrebno jutro. Žalost zbog greha da bi došla do takve visine, mora početi kao jecanje iz dubine srca.
Prvo pitanje: Da li svi imaju isti stepen žalosti?
Odgovor: Ne, postoje veće i manje žalosti. Prilikom novog rođenja svi imaju bolove, ali neki imaju oštrije bolove od drugih.
(1) Neki su po prirodi snažnije građe, jačeg duha, i ne saginju se lako. Oni traže jača poniženja kao što čvornata greda traži jače klinove da bi se rascepala.
(2) Neki su bili opasniji prekršioci, i žalost mora biti srazmerna njihovom grehu. Rane kod nekih pacijenata su zadobijene iglom, a kod drugih kopljem. Ekstremno veliki grešnici moraju više biti mučeni udarcima zakona.
(3) Neki su određeni i odvojeni za uzvišeniju službu, da budu značajno upotrebljeni za Boga i ovi moraju doživeti silnije delo poniženja na sebi. One koje je Bog namenio za stubove u njegovoj crkvi moraju se više klesati. Pavle, kralj apostola, koji je bio Božiji predvodnik u nošenju njegovog imena medu neznabošcima i carevima, moramo je imati srce koje je mnogo dublje probodeno pokajanjem.
Drugo pitanje: Ali koliko žalosti zbog greha mora biti u svakome?
Odgovor: Onoliko velika kao za bilo kojim svetovnim gubitkom, kada smo toliko tužni da nam oči otiču od plakanja - naricanja. "Pogledaće na mene kojega probodoše, i plakaće za njim kao za jedincem" (Zah. 12:10). Žalost zbog greha mora biti veća od svetovne žalosti. Moramo više žaliti zato što vređamo Boga nego za gubitkom drage rodbine. "I zva vas u onaj dan Gospod nad vojskama da plačete i ridate i da skubete kose i da pripašete kostrijet" (Isa. 22:12), ovo je bilo zbog greha. Ali u slučaju sahranjivanja mrtvaca nalazimo da je Bog zabranio da se rida i da se skube (čupa) kosa (Jer. 22:10; 16:6), što nagoveštava da žalost zbog greha mora biti veća od žalosti kod groba; i to zbog razloga što se kod sahrane mrtvoga radi o prijatelju koji nas napušta a kod greha Bog nas napušta.
Žalost zbog greha mora biti tako velika da proguta svaku drugu žalost, kao kad neko ima zajedno u isto vreme bolove kamenca i kostobolju, od bola koji je tako velik zaboravite na bol kostobolje.
Mi moramo naći toliko gorčine u oplakivanju greha, koliko nam je bio sladak kada smo ga činili. David je sigurno osetio više gorčine u pokajanju nego što je ikada imao ugodnosti sa Vitsavejom.
Naša žalost zbog greha mora biti takva da voljno odbacimo grehe koji donose najveći dobitak, korist ili užitak. Pravi lek je onaj lek koji nas na kraju izleči od bolesti. Hrišćanin je dostigao dovoljnu meru žalosti kada se izleči od ljubavi prema grehu.
5. Žalost po Bogu je u nekim slučajevima povezana s vraćanjem.
Ako neko ošteti nečije imanje putem prevare, mora po savesti da ga obešteti. Postoji jedan jasan zakon u vezi ovoga: "I ko je kriv neka vrati cijelo čim je kriv i neka dometne ozgo peti dio i da onomu kome je skrivio" (4. Moj. 5:7). Tako je i Zahej uradio: "I ako koga nečim oštetih, vratiću četvorostruko" (Lk. 19:8). Kada je Pirus nagovarao velikog Turčina, Selima, koji je ležao na samrtničkoj postelji, da u dobrotvorne svrhe da bogatstvo koje je oteo od Persijskih trgovaca, ovaj se pre odlučio da ono bude vraćeno pravim vlasnicima. Nije li hrišćansko učenje mnogo bolje od ovoga? Loš je to znak kada čovek na svojoj samrtničkoj postelji zaveštava svoju dušu Bogu a njegovo nepravedno bogatstvo njegovim prijateljima. Teško mogu da pomislim da će mu Bog primiti dušu. Augustin je kazao: "Nema oproštenja bez vraćanja". Stari Latimer je isto tako govorio, ako ne vratite blago nepravedno dobijeno, u paklu će vam se štucati.
Prvo pitanje: Pretpostavimo da je neka osoba oštetila drugu u njegovom imanju, i da onaj koji je oštećen umre, šta ta osoba treba da radi?
Odgovor: Neka vrati oteto imanje naslednicima oštećene osobe. A ako i oni nisu živi neka vrati Bogu, to jest, neka stavi nepravedni dobitak u Božiju kasu tako što će dati siromasima.
Drugo pitanje: Šta ako je umrla strana koja je kriva?
Odgovor: Onda oni koji su njegovi naslednici treba da izvrše povraćaj. Pazite šta sam rekao: ako se radi o nekome kome je ostavljeno imanje, a on zna da su osobe koje su mu to ostavile proneverili druge i umrle sa krivicom u savesti, onda naslednici ili izvršioci testamenta koji poseduju to imanje su po savesti obavezni da ga vrate, u suprotnom oni navlače Božije prokletstvo na svoju familiju.
Treće pitanje: Ako je neko oštetio drugog a nije u stanju da to vrati, šta mora da uradi?
Odgovor: Neka se duboko ponizi pred Bogom, sa obećanjem prema obeštećenom punu nadoknadu ako mu Gospod pomogne, i Bog će prihvatiti volju kao izvršenje.
6. Žalost po Bogu je stalna.
To nije zamena za nekoliko prolivenih suza. Neko će možda zaplakati slušajući propoved, ali to je kao prolećna kiša, brzo prestane, ili kao vena koja se otvori i opet zatvori. Prava žalost mora biti uobičajena. O hrišćanine, bolest tvoje duše jeste stalna i često navraća na tebe; zato se stalno moraš lečiti pokajanjem. Ovo je "žalost po Bogu".
Primena: koliko su daleko od pokajanja oni koji nikada nisu imali ovakvu žalost po Bogu! Takvi su:
(1) Papisti, koji su ostavili dušu pokajanja, svodeći delo pokajnika samo u postu, pokori, hodočašću, u čemu nema duhovne žalosti. Oni muče svoja tela, ali ne razdiru svoja srca. Šta je ovo nego samo mrtvo pokajanje?
(2) Telesni Protestanti, kojima je strana žalost po Bogu. Oni ne mogu ozbiljno misliti o tome niti razbijaju glavu zbog greha. Paracelzus, govori o pomami koja se dešava kod nekih tako da umiru igrajući. Tako i grešnici provode svoje dane u veselju; oni teraju žalost i nastavljaju da igraju sve do uništenja. Neki prožive mnoge godine a da ne proliju ni kap suze niti uopšte znaju šta je to slomljeno srce. Oni kukaju i lome prste svoje kao da su upropašteni, onda kada im ode njihovo imanje, ali nemaju patnju u duši radi greha.
Postoji dvostruka žalost: prva, racionalna žalost, koja je delo duše kojim odbacuje greh i pre prihvata bilo kakvu torturu nego da dozvoli greh; druga, osećajna žalost, koja se pokazuje mnogim suzama. Prva se mora naći u svakom detetu Božijem, a druga je žalost iskazana na očima, i nemaju je svi. Ipak, veoma je preporučljivo da se vide grešnici koji plaču. U Hristovim očima su divni oni koji su laki na suzu; i dobro je da plačemo zbog greha. Mi obično plačemo zbog gubitka nekog velikog imanja; ali zbog greha mi gubimo Božiju naklonost. Ako je Miša toliko plakao zbog gubitka lažnog boga, govoreći: "Uzeli ste moje bogove koje sam načinio, šta još imam?" (Sud. 18:24) koliko više moramo plakati zbog naših greha koji su nam uzeli istinitoga Boga od nas.
Neko može pitati, da li naše pokajanje i žaljenje mora uvek takvo da bude. Iako se pokajanje u duši uvek mora oživljavati, ipak postoje dva posebna vremena kada moramo obnoviti naše pokajanje na jedan poseban način:
(1) Pre primanja pričesti. Ovu duhovnu gozbu treba jesti sa gorkim zeljem. Naše oči se tada moraju ovlažiti suzama i preplaviti rekom žalosti. Pokajničko stanje i pričest idu zajedno. Slomljeno srce i razapeti Hristos se slažu. Što više gorčine okusimo u grehu, više lepote osetimo u Hristu. Kada je Jakov plakao, tada je našao Boga: "I Jakov nadjene ime onomu mjestu Fanuil: jer veli, Boga vidjeh licem k licu" (1. Moj. 32:30). Način da utešno nađemo Hrista u pričesti je da pre toga plačemo. Hristos će poniznom pokajniku kazati kao Tomi: "Pruži ruku svoju i metni u rebra moja" (Jn. 20:27), i neka te iscele ove moje rane koje krvare.
(2) Drugo vreme posebnog pokajanja je na samrtnoj postelji. Ovo treba da bude vreme plača. Tada je vreme poslednjih poslova koji se obavljaju za nebo, i najbolju čašu suza treba čuvati za taj dan. Mi se tada trebamo pokajati što smo tako mnogo grešili a plakali tako malo, što je Božija vreća bila tako puna a Božija čaša tako prazna (Jov 14:17). Mi se tada moramo kajati što se pre nismo pokajali, što su utvrđenja naših srca dugo bila udaljena od Boga, pre nego su se približila pokajanjem. Mi tada treba da se pokajemo sto nismo više ljubili Hrista, što nismo više vrednosti od njega uzeli i što njemu više slave nismo doneli. To treba da bude naša žalost na samrtnoj postelji što su naši životi imali toliko mrlja i nedostataka, i što su naši poslovi bili tako uprljani s grehom, i što je naša neposlušnost bila tako manjkava, zbog čega smo bili osakaćeni na Božijim putevima. Kada ova duša izlazi iz tela, ona prema nebu treba da plovi rekom suza.
Treći sastojak: Priznanje greha
Žalost je takav pritisak koji mora imati oduška. Taj odušak se vrši kroz oči prolivanjem suza i jezikom kroz ispovedanje: "I stadoše te ispovijedahu grijehe svoje" (Neh. 9:2). "Otići ću i vratiću se na svoje mjesto dokle ne priznaju svoju krivicu" (Os. 5:15); to je metafora koja se odnosi na majku koja, kada je ljuta ode i sakrije se od deteta sve dok dete ne shvati svoju krivicu i ne traži oproštenje. Gregorije Nazian naziva ispovedanje "melem za ranjenu dušu."
Ispovedanje je samo-okrivljivanje: "Evo ja sam zgriješio" (2. Sam. 24:17). Među ljudima je to zaista drugačije: čovek ne okrivljuje sebe nego želi da vidi svog optuživača. Međutim kada mi dođemo pred Boga, mi moramo sami sebe osuditi: "O Gospode, ja, lično ja sam stvorio od sebe ono što jesam, promeni tvrdoću moga srca." I činjenica je da ovim samo-okrivljenjem mi onemogućujemo Sotonsku optužbu. U našem ispovedanju mi optužujemo sebe za oholost, nevemost, požudu, tako kada Sotona, koji se zove "optuživač braće", stavi ove stvari na naš teret, Bog će mu odgovoriti: oni su već okrivili sami sebe; zato, Sotono, ti si suvišan; jer je tvoja optužba došla prekasno. Ponizni grešnik čini više nego što sebe okrivljuje; on sedi u sudnici i osuđuje sebe. On priznaje da je zaslužio da se preda gnevu Božijem. Poslušajte šta apostol Pavle kaže: "Jer da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osudeni" (1. Kor. 11:31).
Ali, zar nisu zli ljudi, kao što su Juda i Saul, priznali greh? Jesu, ali njihovo priznanje nije bilo pravo. Da bi ispovedanje greha bilo pravo i prirodno, potrebno je da ima ovih osam osobina:
1. Priznanje mora biti dobrovoljno.
Ono mora da teče kao voda iz izvora, nesmetano. Priznanje zlih je teško, kao priznanje čoveka na mukama. Kada iskra Božijeg gnjeva poleti na njihovu savest, ili kada su u strahu od smrti, onda oni padaju i ispovedaju se. Kada je Valam video isukani anđeoski mač, onda je rekao, "griješio sam" (4. Moj. 22:34). Ali pravo priznanje silazi sa usana kao smola sa drveta ili med iz saća, nesmetano. "Oče Sagriješih nebu i tebi" (Lk. 15:18): izgubljeni sin je okrivio sebe za greh pre nego sto ga je otac okrivio zbog toga.
2. Priznanje mora ići s grižom savesti.
Srce mora duboko biti povređeno.Priznanja telesnog čoveka prolazi kroz njega kao što voda teče kroz cev. Ona uopšte ne utiču na njega. Ali, pravo priznanje ostavlja na čoveku pečat ranjenog srca. Davidova duša je bila opterećena kada je priznavao svoje grehe; "kao teško breme otežaše mi" (Ps. 38:4). Jedno je priznati greh a drugo je osetiti taj greh.
3. Priznanje mora biti iskreno.
Naša priznanja moraju poteći iz naših srca. Licemer priznaje greh ali ga voli, kao što lopov priznaje da je ukrao stvari ali i dalje voli da krade. Mnogi priznaju oholost i požudu svojim ustima ali je ona kao med na njihovom jeziku. Augustin je rekao da je pre njegovog obraćenja priznao greh i molio se za silu protiv njega, ali mu je srce šaputalo iznutra, "ne još Gospode". Plašio se da odmah ostavi greh. Pravi hrišćanin je mnogo pošteniji. Njegovo srce drži korak sa njegovim jezikom. On je presvedočen za grehe koje priznaje, i gadi se na grehe za koje je presvedočen.
4. U pravom priznanju čovek imenuje greh.
Zao čovek priznaje da je grešnik u načelu. On priznaje greh uopšteno. Priznanje njegovog greha liči mnogo na Navuhodonosorov san: "usnih san" (Dan. 2:3), ali nije znao kakav san: "zaboravio sam" (Dan. 2:5). Na isti način kaže zao čovek, "Gospode, sagrešio sam", ali ne zna u čemu je sagrešio; u najmanju ruku on se ne seća, dok pravi obraćenik priznaje svoje pojedinačne grehe. Kao što je to slučaj s ranjenim čovekom, koji dolazi kod lekara i pokazuje mu sve svoje rane - tu sam ozleđen u glavu, tu sam ranjen u nogu - tako i nesretni grešnik priznaje nekoliko bolesti njegove duše. Izrael je podigao na sebe izričitu optužbu: "sagriješismo ti što služismo valima" (Sud. 10:10). Prorok navodi onaj greh koji je doneo sa sobom prokletstvo: "I ne slušasmo sluga tvojih proroka, koji govorahu u tvoje ime" (Dan. 9:6). Revnosnom kontrolom naŠih srca možemo naći pojedinačne grehe i sa suzama pružiti prst na njih.
5. Pravi pokajnik priznaje greh u začetku.
On priznaje zagađenost svoje prirode. Greh naše prirode nije samo nedostatak dobra nego infuzija zla. On je kao rđa na gvožđu ili mrlja na skerletu. David je priznao svoje grehe još u zametku: "Gle, u bezakonju rodih se, i u grijehu zače mati moja mnom" (Ps. 51:5). Mi smo spremni da za mnoge naše rane grehe okrivimo Sotonska iskušenja, ali ovaj greh naše prirode je u potpunosti od nas samih; mi ga ne možemo prebaciti na Sotonu. Mi imamo koren u sebi koji rađa otrov i pelen (5. Moj. 29:18). Naša priroda je ponor i rasadnik svakoga zla, odakle dolaze svi ti skandali koji pustoše svet. To je ta grešnost prirode koja truje naše svete stvari; to je ona koja donosi Božije sudove i guši svako naše dobro u zametku. O, priznaj greh na samom začetku.
6. Greh treba priznati sa svim njegovim okolnostima i manjkavostima.
Oni gresi koji su počinjeni u vidokrugu evanđelja nesumnjivo potiču od same klice. Priznajte grehe protiv znanja, protiv blagodati, protiv zaklinjanja, protiv doživljaja, protiv sudova. "Gnjev se Božiji podiže na njih i pomori najjače među njima. Preko svega toga još griješiše" (Ps. 78:31-32). Ovo su ubitačne manjkavosti koje ističu i povećavaju naše grehe.
7. U priznanju mi tako moramo okriviti sebe da bi opravdali Boga.
Ako bi Gospod bio oštar u njegovim promislima i ako bi isukao njegov krvavi mač, ipak mi mu moramo to dozvoliti i priznati da nije prema nama nepravedno postupio. Nemija u svom poznanju greha brani Božiju pravdu: "Ti si pravedan u svemu što nas je snašlo" (Nem. 9:33).
8. Mi moramo priznati svoje grehe s odlukom da ih neponavljamo.
Neki idu od priznanja greha prema činjenju greha, kao Persijanci koji su imali jedan dan u godinu kada su ubijali zmije, a posle tog dana trudili su se da ih ponovo umnože. Na isti način neki osuđuju njihov greh prilikom priznanja a posle toga dozvoljavaju da on raste još više nego pre. "Prestanite zlo činiti (Isa. 12:16). Uzaludno je priznavati, "učinili smo ono što nismo smeli da uradimo", ako se i dalje čini to isto. Faraon je priznao da je sagrešio (2. Moj. 9:27), ali kada su gromovi prestali on je upao u svoje grehe ponovo: "I stade opet griješiti, i srce mu otvrdnu" (2. Moj. 9:34). Origen, naziva priznanje povraćanjem duše, kojim se savest oslobađa bremena koji je za nju prionuo. Tada, kada povratimo taj greh pokajanjem mi se ne smemo vraćati na tu bljuvotinu. Koji bi kralj oprostio čoveku koji nastavlja sa novom izdajom i posle priznanja da je bio izdajnik?
Tako mi vidimo kako se priznanje mora kvalifikovati.
Prva primena: Da li je priznanje neminovni sastojak pokajanja? Ovde je optužni akt protiv četiri vrste ljudi:
(1) On ukorava one koji kriju njihove grehe, kao što je Rahilja sakrila idole njenog oca ispod sebe (1. Moj. 31:34). Kod mnogih su njihovi gresi sakriveni a ne isceljeni. Oni sa njihovim gresima rade kao sa slikama: navlače zavesu preko njih; ili kao što neki rade sa njihovom vanbračnom decom, koju skrivaju. Ali ako čovek i nema jezik da prizna, Bog ima oko da ga vidi; on će razotkriti izdaju: "Obličiću te, metnuću ti pred oči grijehe tvoje" (Ps. 50:21). Ona bezakonja koja ljudi kriju u njihovim srcima, jednoga dana će biti zapisana na njihovim čelima perom od dijamanta. Oni koji ne priznaju svoje grehe kao što je David uradio, da bi im bilo oprošteno, priznaće grehe svoje kao Ahan, tako da budu kamenovani. Opasno je držati se Sotonskog saveta: "Ko kroji prijestupe svoje neće biti srećan" (Pri. 28:13).
(2). On ukorava one koji svoj greh priznaju samo polovično. Oni ne priznaju sve; oni priznaju paru ali ne dinare. Oni priznaju prazne misli, ili slabo sećanje ali ne one grehe za koje su najviše krivi, kao što je to oštar gnjev, iznuda, nečistota, kao onaj u vreme Plutarha koji se žalio da mu stomak nije najbolje, iako su mu pluća bila veoma bolesna i njegova jetra trula. Ali ako mi ne priznamo sve, kako možemo očekivati da će nam Bog oprostiti sve? Istina je da ne možemo tačno da navedemo kompletnu listu naših greha, ali oni gresi koji nastaju na našim očima i našom spoznajom, i za koje nas osuđuje naše srce, moraju biti priznati ako uopšte očekujemo milost.
(3) On ukorava one koji u svojim priznanjima umanjuju i olakšavaju svoje grehe. Kao što milostiva duša čini sve da pokaže greh kao nešto najgore, tako licemer čini sve da ga pokaže najboljim. On ne poriču da su grešnici, ali ono čine ono što mogu da umanje njihove grehe: oni zaista vređaju ponekad, ali to je samo njihova priroda, i splet okolnosti, ovo su pravdanja a ne priznanja. "Sagriješio sam što sam prestupio zapovijest Gospodnju i tvoje riječi: jer, pobojah se naroda" (1. Sam. 15:24). Saul je svoje grehe prebacio na narod: oni su tražili da mu sačuvaju ovce i volove. To je bilo opravdavanje a ne lično priznanje. Ovo je u krvi. Adam je priznao da je okusio od zabranjenog roda, ali umesto da prihvati krivicu on ju je preneo sa sebe na Boga: "Žena koju si udružio samnom, ona mi dade s drveta te jedoh" (1. Moj. 3:12), to jest, da nisam imao ovu ženu kao kušača, ne bi prestupio. Drugim rečima, on je okrivljivao Boga za svoj prekršaj. Zaista je to loš greh za koji nema razrešenja, kao što je veoma rđava ona vuna koja ne prima boju. Kako smo samo skloni da skinemo ili smanjimo greh, i da na njega gledamo sa suprotnoga kraja teleskopa, da on izgleda kao "mali oblak kao dlan čovečiji" (1. Car. 8:24).
(4) On ukorava one koji su tako daleko od priznanja greha da ga čak uporno brane. Ako je njihov greh strast oni će ga opravdati: "dobro je što se srdim (Jona 4:9). Ako je to požuda oni će je braniti. Kada ljudi čine greh oni su onda đavolje sluge; kada ga brane oni su đavoli advokati, i od njega će dobiti platu.
Druga primena: Pokažimo se da smo pokajnici iskrenim priznanjem greha: "a mi smo pravedno osuđeni" (Lk. 23.41). Ali mu je Hristos odgovorio na to: "danas ćeš biti samnom u raju" (Lk. 23:43), što je možda dalo povoda Augustinovom govoru da priznanje greha zatvara usta pakla a otvara rajska vrata. Da bi mogli imati nesmetano i pravo priznanje greha, hajde da razmotrimo sledeće:
(1) Sveto priznanje daje slavu Bogu: "Sine, hajde daj hvalu Gospodu Bogu Izrailjevu i priznaj pred njim" (Is. Nav. 7:19). Ponizno priznanje uzvisuje Boga. Kakva je to slava za njega da nas ne osudi radi reči naših usta? Kada mi priznajemo greh Božije strpljenje raste tako što nas štedi a njegova besplatna milost spasava takve grešnike.
(2) priznanje je način da se ponizi duša. Onaj koji prepiše sebi da je grešnik i da je zaslužio pakao imaće malo mesta za ponos. On će kao ljubičica ponizno poginuti svoju glavu. Pravi pokajnik priznaje da je u svemu što radi umešan svojim grehom, pa zato se ničim ne može pohvaliti. Iako je Ozija bio car, imao je gubu na čelu i to je bilo dovoljno da se ponizi (2. Dn. 26:19). Tako i dete Božije, čak i onda kada dobro čini, ipak priznaje da i to nije bez greha. Ovo baca u prašinu svo perje njegovog ponosa.
(3) Priznanje je izlaz za uznemireno srce. Kada krivica kuva u savesti, priznanje je oslobađa. To je kao kada rasečete gnojni čir što daje olakšanje pacijentu.
(4) Pokajanje čisti greh. Augustin ga je nazvao "izbacivač poroka". Greh je zla krv; pokajanje je kao otvaranje vene da ona iscuri. Priznanja su gnojna vrata kroz koja izlazi sva prljavština grada (Nem. 3:3). Priznanje je kao ispumpavanje vode; ono izbacuje onaj greh koji bi u suprotnom poplavio. Priznanje je sunđer koji briše mrlje sa duše.
(5) Priznanjem greha Hristos postaje draži za dušu. Ako ja kažem da sam grešnik, kako će za mene biti dragocena Hristova krv! Kada je Pavle priznao grešno telo on se poneo Hristovim Čestitim trijumfom: "Blagodarim Bogu kroz Isusa Hrista" (Rim. 7:25). Ako dužnik prizna presudu ali poverilac ne želi da otpiše dug, nego umesto toga odredi svog vlastitog sina da plati taj dug, zar dužnik neće biti veoma zahvalan? Tako kada mi priznamo dug, koji ne bi mogli otplatiti čak i da ceo život provedemo u paklu, nego Bog odredi svog vlastitog sina da prolije svoju krv da bi isplatio naš dug, koliko ćemo veličati besplatnu milost i večno ljubiti i diviti se Isusu Hristu!
(6) Priznanje greha otvara put za oproštenje. Samo što je izgubljeni sin došao sa priznanjem u svojim ustima "sagriješih nebu", srce njegovog oca se istopilo prema njemu i poljubio ga je (Lk. 15:20). Kada je David rekao "sagrešio Gospodu", prorok mu je odmah doneo poruku oproštenja, "Gospod je pronio grijeh tvoj" (2. Sam 12:13).
Onaj koji iskreno priznaje greh ima čvrstu Božiju odluku oproštenja: "Ako ispovijedamo grijehe svoje, vjeran je i pravedan da nam oprosti grijehe" (1. Jn. 1:9). Zašto apostol ne kaže da ako mi ispovedamo grehe on je milostiv da oprosti naše grehe? Ne; on je pravedan, jer je vezao sebe obećanjem da ih oprosti. Božija istina i pravda su povezani u oproŠtenju kod onog čoveka koji priznaje greh i dolazi pokajničkim srcem verom u Hrista.
(7) Kako je razumna i laka ova zapovest da treba da ispovedamo greh! (a) To je razumna zapovest, jer ako neko sagreši drugome, šta je razumnije od toga nego da ode i prizna da je sagrešio? Mi smo Bogu sagrešili grehom, i sasvim je saglasno razumu da priznamo krivicu. (b) To je laka zapovest. Kako je ogromna razlika između prvog i drugog zaveta! U prvom zavetu je bilo: ako učiniš greh umireš; u drugom zavetu si pomilovan ako priznaš greh. U prvom zavetu nije dozvoljeno jemstvo; u drugom zavetu - milost: ako samo priznamo dug, Hristos će biti naše jemstvo. Da li postoji drugi bolji i lakši put za spasenje čoveka od iskrenog pokajanja? "Samo poznaj bezakonje svoje" (Jer. 3:13). Bog nam govori, ne tražim vam ovnujske žrtve da očistite krivicu; ne naređujem vam da žrtvujete telo svoje za greh vaše duše, nego "amo poznaj bezakonje svoje"; Daj podigni optužnicu protiv sebe i proglasi se krivim i zasigurno ćeš biti pomilovan.
Sve ovo će učiniti ove obaveze prijatnim. Izbaci otrov greha priznanjem, i "danas će doći spasenje kući tvojoj".
Ostalo nam je jedno pitanje savesti: da li smo dužni da priznamo naše grehe ljudima? Papisti insistiraju mnogo na ispovedanju na uvo; neko mora da ispovedi svoj greh na uvo sveštenika da bi bio razrešen. Oni citiraju: "Ispovijedajte pak jedni drugima sagrešenja" (Jak. 5:16), ali ovaj citat im ne ide mnogo u prilog. Jer značenje ovoga stiha je da sveštenik treba da se ispoveda narodu isto tako kao narod svešteniku. Ispovedanje na uvo je jedna od zlatnih papinskih doktrina. Kao ona riba u evanđelju, koja je imala novac u ustima: "kad joj otvoriš usta, naći ćeš statir" (Mt. 17:27). Ali, iako nisam za ispovedanje greha na papski način, ipak u tri slučaja je potrebno ispovedanje ljudima:
(1) Prvi, kada osoba upadne u skandalozni greh kojim je sablaznila druge, onda je potrebno da iskreno i javno prizna svoj greh, kako bi njegovo pokajanje bilo tako vidno kao i skandalozni greh (2. Kor. 2:6-7).
(2) Drugi, kada čovek prizna svoj greh Bogu, ali mu je savest i dalje opterećena, i ne može dobiti mir u duši, veoma je preporučljivo da ispovedi njegove grehe nekom poverljivom, pobožnom prijatelju, koji ga može savetovati i govoriti mu u pravo vreme (Jak. 5:16). To je grešno ustezanje kod hrišćana što nisu slobodniji sa njihovim propovednicima i drugim duhovnim prijateljima da bi rasteretili sebe, otvaranjem svojih boli i tegoba svoje duše pred njima. Ako postoji trn koji je zariven u savesti, dobro je tražiti pomoć od onih koji ga mogu izvaditi.
(3) Treći, kada neki čovek povredi drugoga, i kada obezvredi i nanese štetu njegovom imenu, dužan je da se ispovedi. Škorpija nosi otrov u njenom repu a opadač na njegovom jeziku. Njegove reči prodiru duboko kao bodlje valjka za češljanje vune. Ona osoba koja je ubila dobro ime drugoga, ili je svojim lažnim svedočenjem oštetila imanje drugoga, treba da prizna svoj greh i da traži oproštenje: "Ako dakle, prineseš dar svoj žrtveniku, i ondje se setiš da brat tvoj ima nešto na tebe. Ostavi ondje dar svoj pred žrtvenikom, i idi te se najprije pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj" (Mt. 5:23-24). Kako će ovo izmirenje biti delotvorno ako ne priznanjem same povrede? Sve dok se ovo ne uradi Bog neće prihvatiti ni jednu našu službu. Nemojte misliti da će vas sveti oltar privilegovati; vaše molitve i slušanje su uzaludne ako ne umirite gnjev svoga brata priznavanjem svoje krivice prema njemu.
