• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Kako možemo biti sigurni da tekst Biblije koju danas posedujemo bar približno sličan originalu?

Zar nisu ljudi koji su prepisivali Svete spise kroz vekove mogli neke svoje stavove umetnuti ili druge izbrisati ili ulepšati zapise, tako da danas prava poruka Biblije ostane nepoznata - izgubljena?

Ovo su neka od pitanja koja se često postavljaju sa ciljem da diskredituju temelj na kome počiva čitava hrišćanska vera - Biblija ili Sveto pismo.

PROCEDURA PROVERAVANJA ISTORIJSKE VALJANOSTI DOKUMENATA

C. Sanders navodi tri testa za proveru pouzdanosti koji se upotrebljavaju u opštoj istoriografskoj i literarnoj kritici:^[1]

1. Bibliografski test (napr. uporediti tekst originalnog zapisa sa kopijama ili rukopisima tog istog teksta koje danas posedujemo).

2. Unutrašnji dokaz (šta taj spis tvrdi za sebe).

3. Spoljašnji dokaz (kako se sadržaj datog teksta slaže ili podseća na činjenice, datume, ličnosti o kojima govore drugi spisi iz istog vremena).

Možda je ovde značajno napomenuti da je Sanders profesor vojne istorije, a ne teolog. On je koristio ova tri testa u svom proučavanju istorije vojnih dešavanja.

Razmotrimo dalje tako bibliografski ili tekstualni dokaz za pouzdanost Biblije:

STARI ZAVET

Ključno pitanje koje se postavlja u ovom proučavanju i Starog i Novog zaveta je: "Da li možemo da rekonstruišemo spise dovoljno dobro iz najstarijih pisanih dokumenata, iako ne posedujemo originalni rukopis ili odlomke Biblije, tako da dobijemo istinitu, neiskrivljenu sliku o ljudima koji su postojali, mestima i događajima?"


Pisari i prepisivači

U drevno doba, biti pisar je bilo profesionalno zanimanje. Nisu postojale štamparije pa su ljudi obučavani da prepisuju dokumenta. Taj zadatak je obično poveravan nekom pobožnom Jevrejinu. Pisari su verovali da se susreću sa samom Božijom Rečju i zbog toga su bili izuzetno oprezni u prepisivanju. I nisu olako zapisivali stvari. Najranija kompletna kopija hebrejskog Starog zaveta datira iz 900-te godine.


Mazoretski tekst

Početkom desetog veka (916. godine), postojala je grupa Jevreja koji su se nazivali Mazoreti. Ovi Jevreji su bili jako precizni u preisivanju. Tekst koji su imali bio je ispisan velikim slovima bez znakova interpunkcije i bez podele po paragrafima. Mazoreti bi na primer prepisivali Knjigu proroka Isaije i kada bi završili prepisivanje izbrojali bi slova. Potom bi pronašli koje je slovo u sredini knjige, i ako se ne bi poklopilo, pravili bi novu kopiju.

Sve kopije hebrejskog teksta iz ovog perioda koje danas postoje pokazuju iznenađujuću podudarnost. Poređenja Mazoretskog teksta sa ranijim latinskim i grčkim verzijama, takođe su dokazala da je prepisivanje rađeno vrlo pažljivo sa jako malim odstupanjima u toku razdoblja od 100. godine pre Hrista do 900. godine. Međutim, danas posedujemo jako malo starih dokumenata pisanih na hebrejskom koji bi se mogli uporediti sa mazoretskim tekstom iz desetog veka.


Svici Mrtvog mora

1947. godine jedan mladi stočar Beduin pronašao je jako čudne glinene ćupove u pećinama na obali Mrtvog mora. U ćupovima su bili kožni svici. Otkriće ovih svitaka iz Mrtvog mora iz Kumrana (Qumran) je pozdravljeno kao izuzetno arheološko otkriće dvadesetog veka. Svici su otkrili da se u toj dolini od 150. godine pre Hrista do 70. godine širila zajednica monarha koji su se bavili poljoprivredom. Veruje se, da kad su oni pre sam napad Rimljana na zemlju, oni sklonili svoje dragocene i dugo čuvane kožne svitke u sudove a zatim ih sakrili u pećinama na liticama severo-zapadno od Mrtvog mora.

Ti svici sadrže kompletnu kopiju Knjige proroka Isaije, delove kopije knjige proroka Isaije koji sadrže veliki deo knjige (Isaija 38:6) i segmente gotovo svih knjiga Starog zaveta. Najveći dio segmenata odnosi se na sadržaj knjige proroka Isaije i na Mojsijevo Petoknjižje. Tu su takođe nađene i Prva i Druga knjiga Samuilova, doduše kao pocepana kopija, kao i čitava dva poglavlja Knjige proroka Avakuma. Pored toga, tu je pronađeno i veliki broj nebiblijskih svitaka koji se odnose na osnivanje ili istoriju te zajednice.

Ovi dokumenti potiču iz oko 100. godine pre Hrista. Značaj ovog otkrića, a posebno kopije knjige proroka Isaije, prepoznao je Merrill F. Unger kada je rekao:

"Ova kompletna kopija knjige proroka Isaije je sa razlogom izazvala oduševljenje, jer je to prvi veliki Biblijski rukopis tako velike starosti koji će biti obnovljen. Posebno oduševljava činjenica da je ovaj rukopis stariji hiljadu godina od najstarijeg hebrejskog teksta koji je sačuvan u mazoretskoj tradiciji.^[2]

Najveći značaj ovih kumranskih dokumenata je u tome što su pružila mogućnost da se sa njima porede Mazoretski hebrejski tekstovi i da se na osnovu toga utvrdi njihova valjanost. Na osnovu tog proučavanja, ako bi se našle, u tekstovima koji se mogu porediti, male ili nikakve razlike, moglo bi se pretpostaviti da su Mazoretski pisari bili isto tako verni u prepisivanju i ostalih Biblijskih tekstova koji se u ovom istraživanju nisu mogli porediti sa kumranskim dokumentima.

Šta se iz toga zaključilo? Poređenje kumranskih rukopisa Knjige proroka Isaije sa Mazoretskim tekstom pokazala je se izuzetno poklapanje:

"Poređenje Knjige proroka Isaije glave 53 pokazalo je odstupanje u samo 17 slova od Mazoretskog teksta. Od toga 10 slova predstavljaju samo različito zapisivanje jedne iste reči, tako da ne menjaju značenje reči. Četiri slova predstavljaju jako male razlike koje imaju više stilistički nego sadržinski značaj, kao što je na primer prisustvo veznika. Preostala 3 slova po kojima se rukopisi razlikuju su slova za označavanje hebrejske reči "svetlost". Ova reč je pridodata tekstu nakon "oni će videti" u jedanaestom stihu. Od 166 reči koje su sadržane u ovom poglavlju samo se ova jedna reč može dovesti u pitanje a ni ona uopšte ne menja značenje odeljka."

Naučnici su objasnili da je ovo bilo tipično za čitav rukopis knjige proroka Isaije.^[3]

Kumranski svitak

Septuaginta

Grčki prevod Starog zaveta koji se naziva Septuaginta, takođe dokazuje preciznost prepisivača od kojih imamo Mazoretski tekst. Septuaginta se često označava kao LXX jer ju je navodno uradilo sedamdeset hebrejskih naučnika u Aleksandriji oko 200. godine pre Hrista. Ispostavilo se da je LXX gotovo bukvalan prevod sa hebrejskog i rukopisi sa kojima danas raspolažemo su u stvari jako dobre kopije originalnog prevoda.

U svojoj knjizi "Da li se Bibliji može verovati" Laid Harris je zaključio:

"Sada možemo biti sasvim sigurni da su oni koji su prepisivali Stari zavet to radili veoma pažljivo i precizno, čak i daleke 225. godine pre Hrista ...zaista, bila bi ishitrena svaka sumnja i poricanje toga da danas posedujemo Stari zavet koji je jako sličan onome koji je imao Jezdra kada je propovedao Božju Reč onima koji su se vratili iz Vavilonskog ropstva."^[4]

NOVI ZAVET

Obilje grčkih rukopisa

Danas postoji očuvano preko 4.000 različitih drevnih grčkih rukopisa, pisanih na različitim materijalima, koji sadrže čitav Novi zavet ili njegove pojedine delove.


Papirusi i pergamenti

U ranom razdoblju hrišćanstva za pisanje se najviše koristio papirus. Jako izdržljivi trščani štapovi iz doline Nila su lepljeni jedan za drugi, slično šperploči, a zatim su ostavljani da se osuše na suncu. U dvadesetom veku su otkriveni fragmenti mnogih dokumenata (kako biblijskih tako i nebiblijskih) koji su pisani na papirusu, i to naročito u zemljama severne Afrike i Srednjeg Istoka

Drugi materijal koji se koristio bio je pergament. Pravljen je od ovčje ili kozje kože i bio je u širokoj upotrebi do kraja srednjeg veka kada je zamenjen papirom. To je bio jako redak i skup materijal i stoga je korišten skoro isključivo za pisanje važnih dokumenata.

Primeri:

1. Codex Vaticanus i Codex Siniaticus
Vatikanski i Sinajski kodeks su dve izvanredne kopije čitavog Novog zaveta koje su pisane na pergamentu a koje potiču iz četvrtog veka (325-450).^[5]

2. Stariji papirusi
Još stariji od Vatikanskog i Sinajskog kodeksa su fragmenti i kopije na papirusu delova Novog zaveta. Posebno dragocjeni su Čester Beati (Cheaster Beatty) papirus (P45, P46, P47) i Bodmer papirus II, XIV, XV (P46, P75).

Samo iz ovih pet rukopisa možemo sastaviti čitava Jevanđelja po Luki i Jovanu, Poslanicu Rimljanima, Prvu i Drugu poslanicu Korinćanima, poslanice Galatima, Efescima, Filipljanima Jevrejima i delove Jevanđelja po Mateju i Marku, Dela apostolska i Otkrivenje. Dakle, nedostaju samo pastoralne poslanice (Poslanica Titu i Prva i Druga poslanica Timoteju) i od opštih poslanica: Poslanica apostola Jakova, Prva i Druga poslanica apostola Petra, kao i Prva, Druga i Treća poslanica apostola Jovana.^[6]

3. Najstariji odlomci
Možda najstariji očuvani dio Pisma je deo kodeksa na papirusu koji sadrži Jevanđelje po Jovanu 18:31-33 i 37. Naziva se Rilandsov (Rylandsov) papirus (P52) i datira iz 130. godine a pronađen je u Egiptu. Rilandsov papirus je primorao kritičare da u prvom veku vrate četvrto jevanđelje i da se odreknu tvrdnje da njega nije mogao napisati apostol Jovan.^[7]

Na ovaj način dokazujući na osnovu rukopisa mogu se povezati postojeći delovi papirusa i pergamenata i kopije Novog zaveta unatrag sve do gotovo prvog veka.

VERZIJE (PREVODI)

Pored postojećih grčkih rukopisa, postoji još preko 1.000 kopija i delova Novog Zaveta na sirijskom, koptskom, armenijskom, gotskom i etioskom jeziku kao i oko 8.000 kopija na latinskom, pri čemu neke datiraju iz perioda Jeromovog originalnog prevoda iz 384-400. godine.


Crkveni oci

Još stariji dokaz novozavetnog teksta se nalazi u hiljadama citata pronađenih u delima crkvenih otaca (to su bili teolozi u ranom razdoblju hrišćanstva, u periodu od 100-450. godine), koji su bili sledbenici apostola i koji su vodili crkve, počevši sa Klimentom iz Rima.

Vredno je napomenuti da bi se čitav Novi zavet - ukoliko bi svi novozavetni rukopisi i gore pomenute verzije odjednom nestali - mogao obnoviti na osnovu navoda crkvenih otaca, sa izuzetkom nekih petnaest do dvadeset stihova.


Poređenja

Dokaz o veoma ranom postojanju novozavetnih spisa je sasvim jasan. Bogatstvo dokumenata za Novi zavet postaje još značajnije ukoliko ih uporedimo sa ostalim starim dokumentima koje smo prihvatili bez puno zapitkivanja.

*Gde stoji kosa crta, prvi datum je precizniji dok je dugi slobodniji.

**Rukopisi Novog zaveta su u delovima: Najraniji celi rukopis datira iz 350. godine, vremenska razlika između događaja i kompletnog rukopisa je oko 325. godina.

ZAKLJUČAK

U svojoj knjizi Biblija i arheologija, Ser Frederic G. Kenyon, bivši upravnik i direktor biblioteke Britanskog muzeja, je rekao:

"Interval, dakle, između datuma kad je napisan original i najranijeg dokaza koji danas postoji je neznatan. U potpunosti je srušena svaka osnova za sumnju da danas nemamo Sveto pismo onakvo kakvo je u početku napisano. Može se smatrati da je konačno utvrđena i autentičnost i opšti integritet novozavetnih knjiga.^[8]

Ako bi bili skeptični oko 27 dokumenata iz Novog zaveta i ako bi rekli da su nepouzdani, to bi bilo isto kao izbrisati sve stare dokumente, jer nema ni jednog dokumenta iz starog vremena koji je biografski dokazan kao ovi dokumenti novog zaveta."

Pre kraja devetnaestog veka arheološka otkrića potvrdila su tačnost novozavetnih rukopisa. Otkrića ranih papirusa premostila su vremenski razmak koji je postojao između Hristovog vremena i kasnijih rukopisa.

Ova otkrića su povećala naučnu pouzdanost Biblije. William F. Albright, koji je bio jedan od najistaknutijih biblijskih arheologa svog vremena, izjavio je:

"Možemo s velikom sigurnošću reći da ne postoji više nikakav čvrst temelj za tvrdnje da je bilo koja novozavetna knjiga nastala posle 80. godine posle Hrista, što pomiče vreme nastanka za čitave dve generacije koje su radikalniji kritičari Novog zaveta procenili na razdoblje od 130. do 150. godine posle Hrista."