Čikaška izjava o nepogrešivosti Biblije
Ovo je izjava koju je izneo "Internacionalni savez o nepogrešivosti Biblije" (International Council on Biblical Inerrancy), u Čikagu (SAD), u jesen 1978. godine.
Izjava predstavlja interdenominaciono zalaganje evanđeoskih teologa i crkvenih vođa da se odbrani i zauzme jasan stav u vezi nepogrešivosti Svetih pisama, koje je napadano od strane liberalnih teologa i ateista.
Izjavu je potpisalo preko 300 poznatih evanđeoskih vođa, poput: Boice, Norman L. Geisler, John Gerstner, Carl F. H. Henry, Kenneth Kantzer, Harold Lindsell, John Warwick Montgomery, Roger Nicole, J.I. Packer, Robert Preus, Earl Radmacher, Francis Schaeffer, R.C. Sproul, and John Wenham i drugi.
Uredništvo SIONSKE TRUBE se u potpunosti slaže sa ovom Izjavom.
ČIKAŠKA IZJAVA O NEPOGREŠIVOSTI BIBLIJE
Autoritet Svetih pisama je ključno pitanje za hrišćansku crkvu kako u ovom, tako i u svim vekovima. Oni koji ispovedaju veru u Isusa Hrista kao Gospoda i Spasitelja pozvani su da u poniznoj i vernoj poslušnosti Božjoj reči prikažu stvarnost svog učeništva. Udaljiti se od Svetih pisama verom ili životom jeste neposlušnost Učitelju. Priznavanje potpune istine i pouzdanosti u Sveta pisma bitno je za puno shvatanje i odgovarajuće ispovedanje njihovog autoriteta.
Ova izjava iznova potvrđuje nepogrešivost Svetih pisama, rasvetljava naše razumevanje i istovremeno upozorava na opasnost poricanja. Uvereni smo da je poricanje nepogrešivosti zapostavljanje svedočanstva Isusa Hrista i Svetoga Duha i da je odbijanje poslušnosti zahtevima Božje reči koja obeležava istinsku hrišćansku veru. Shvatamo kao svoju sadašnju dužnost da usred savremenih propusta potvrdimo istinu nepogrešivosti među hrišćanskom sabraćom i ukažemo na nerazumevanje ove doktrine.
Ova izjava ima tri dela: Sažetu izjavu, Članove svečane izjave i Odbijanje. Uz ovo ide i izlaganje. Sve ovo je stvoreno u trodnevnom sastanku u Čikagu. Oni koji su potpisali Sažetu izjavu i Članove žele potvrditi vlastito ubeđenje u nepogrešivost Svetih pisama i ohrabriti i izazvati jedan drugoga, kao i sve hrišćane, da napreduju u uvažavanju i vrednovanju ove doktrine. Priznajemo ograničenja ovog dokumenta, i ne nameravamo da on dobije vrednost načela verovanja. Ipak, radujemo se što su kroz diskusiju produbljena naša uverenja, i molimo se da Izjava koju smo potpisali bude upotrebljena na slavu našega Boga, i za novu reformaciju Crkve u njenom životu, veri i poslanju.
Predajemo ovu Izjavu ne u duhu ponositosti, nego u duhu poniznosti i ljubavi i želimo da kroz nju, Božjom milošću, omogućimo bilo kakav dijalog ove vrste u budućnosti. Spremno priznajemo da mnogi koji poriču nepogrešivost Svetih pisama ne dozvoljavaju da to utiče na njihovu veru i ponašanje, i svesni smo da mi koji prihvaćamo ovu doktrinu često je poričemo u svom životu jer često propuštamo (odbijamo) da svoju tradiciju i dela, misli i običaje dovedemo u punu poslušnost Božanske Reči.
Skrećemo pažnju na ovu Izjavu svih onih koji shvataju da treba potvrditi ono što Sveta pisma kažu o samima sebi, pod čijim nepogrešivim autoritetom stojimo dok ovo govorimo. Ne naglašavamo nikakvu osobnu nepogrešivost za svedočanstvo koje zastupamo, a bićemo zahvalni za svaku pomoć koja će ojačati ovo svedočanstvo o Božjoj reči.
KRATKA IZJAVA
1. Bog je koji je osobno Istina i govori jedino istinu, nadahnuo Sveta pisma da po njima otkrije sebe izgubljenom čovečanstvu, kroz Isusa Hrista, Stvoritelja, Gospoda, Izbavitelja, Sudiju. Sveta pisma su Božje svedočanstvo o njemu osobno.
2. Sveta pisma, kao osobna Božja reč, koju su napisali ljudi, vođeni i pripremljeni Njegovim Duhom, nepogrešivi su božanski autoritet u svim pitanjima kojih se dotiču: Njima treba verovati kao Božjoj uputi u svemu što ona tvrde. Treba ih slušati kao Božju zapovest u svemu sto zahtevaju. Ona su Božji zalog u svemu što obećavaju.
3. Sveti Duh, božanski autor Svetih pisama i potvrđuje ih pred nama svojim unutrašnjim svedočanstvom i otvara naš razum da shvatimo njihovo značenje.
4. Pošto su potpuno i doslovno data od Boga, Sveta pisma su bez greške ili nedostatka u celokupnoj svojoj nauci, bez obzira da li govore o Božjim delima u stvaranju, o događajima u istoriji sveta, ili o svojim literarnim izvorima, kao i kad svedoče o Božjoj spasavajućoj milosti u životima pojedinaca.
5. Autoritet Svetih pisama je neizbežno ugrožen ako se potpuna božanska nepogrešivost ograniči, potceni, ili učini relativnom, protivno istini same Biblije. Takve greške nanose ozbiljne gubitke i pojedincu i Crkvi.
ČLANOVI POTVRDE I POBIJANJA
Član 1.
Potvrđujemo da Sveta pisma treba prihvatiti kao autoritativnu Božju reč.
Pobijamo tvrdnju da su Sveta pisma dobila svoj autoritet od Crkve, tradicije ili bilo kog drugog ljudskog izvora.
Član 2.
Potvrđujemo da su Sveta pisma najviša pisana norma kojom Bog obavezuje našu savest i potvrđujemo da je autoritet Crkve podložan autoritetu Svetih pisama.
Član 3.
Potvrđujemo da je pisana Reč otkrivenje koje je dao Bog.
Pobijamo tvrdnju da je Biblija samo svedočanstvo za otkrivenje, ili da postaje otkrivenje tek u susretu, kao i da njena vrednost zavisi od odgovora ljudi.
Član 4.
Potvrđujemo daje Bog koji je stvorio čovečanstvo po svom obliku koristio jezik ljudi za svoja otkrivenja.
Pobijamo tvrdnju da je ljudski jezik ograničen našom krhkošću toliko da nije odgovarajuće oruđe za Božje otkrivenje. Takođe, pobijamo tvrdnju da je propadanje ljudske kulture i jezika kroz greh unakazio delo Božjeg otkrivenja.
Član 5.
Potvrđujemo da je Božje otkrivenje kroz Svetoga Duha progresivno.
Pobijamo tvrdnju da kasnije otkrivenje, koje može ispuniti ranije otkrivenje, ikada protivreči ili ispravlja ranije otkrivenje. Dalje, pobijamo tvrdnju da naknadno otkrivenje, koje može ostvariti ranije otkrivenje, ikada ispravlja ili protivreči ranijem otkrivenju. Takođe, pobijamo tvrdnju da se posle kompletiranja Novozavetnih spisa pojavilo bilo kakvo normativno otkrivenje.
Član 6.
Potvrđujemo da su Sveta pisma, u celini i u delovima, sve do najsitnijih reči originala data kroz božansko nadahnuće.
Pobijamo tvrdnju da se inspiracija može primeniti samo na Sveta pisma kao celinu, ali ne i na sve delove, ili da su neki delovi inspirisani, ali ne i celina.
Član 7.
Potvrđujemo da je inspiracija delo u kojem je Bog svojim Duhom dao svoju reč kroz ljudske pisce. Poreklo Svetih pisama je božansko. Način božanske inspiracije u velikoj meri ostaje za nas tajna.
Pobijamo tvrdnju da se inspiracija može svesti na Ijudski uvid u božanske stvari, ili daje ona stanjevise svesti pojedinaca.
Član 8.
Potvrđujemo da je Bog u svom delu inspiracije upotrebio određene osobe i literarne stilove pisaca koje je odabrao i pripremio.
Pobijamo tvrdnju da je Bog, birajući reči koje će upotrebiti, zaobišao njihove ličnosti.
Član 9.
Potvrđujemo da inspiracija, iako nema odlike sveznanja, garantuje istinito i verodostojno prenošenje onoga na što su biblijski pisci bili pokretani da čine.
Pobijamo tvrdnju da je konačnost ili pala priroda ovih pisaca nužno, ili na neki drugi način unela pogreške ili zastranjenja u Božju reč.
Član 10.
Potvrđujemo da se inspiracija, striktno govoreći, ne odnosi na sve izvorne rukopise teksta Svetih pisama, koja su zahvaljujući Božjoj providnosti, prenošena na prepise s velikom verodostojnošću. Takođe, potvrđujemo da su kopije i prevodi Svetih pisama Božja reč u meri u kojoj verno predstavljaju originale.
Pobijamo tvrdnju da je povređen osnovni elemenat hrišćanske vere time što nemamo originalne rukopise. Pobijamo i tvrdnju da odsustvo ovih originalnih rukopisa čini doktrinu o biblijskoj nepogrešivosti nevažećom.
Član 11.
Potvrđujemo da su Sveta pisma, zato što su data kroz Božju inspiraciju, nepogrešiva, da nas nikako ne mogu zavesti, da su istinita i pouzdana u svim pitanjima i porukama.
Pobijamo tvrdnju da je moguće da Biblija istovremeno bude nepogrešiva i pogrešiva u svojim tvrdnjama. Nepogrešivost i nezabludivost mogu se razlikovati, ali se ne mogu odvojiti.
Član 12.
Potvrđujemo da je Biblija u celosti nepogrešiva, da je slobodna od bilo kakve pogreške, nedostatka i mane.
Pobijamo tvrdnju da su biblijska nepogrešivost i nezabludivost ograničene samo na duhovna, verska pitanja ili pitanja spasenja, i da se ne odnose na pitanja istorije i nauke. Takođe, pobijamo tvrdnju da se naučne hipoteze o istoriji zemlje mogu upotrebiti da se opovrgne nauka Svetih pisama o stvaranju i potopu.
Član 13.
Potvrđujemo valjanost upotrebe pojma nepogrešivosti kao teološki pojam koji se odnosi na potpunu istinitost Svetih pisama.
Pobijamo tvrdnju da je ispravno usklađivati vrednosti Sveta pisma prema standardima istine i pogreške koji se koriste u literaturi. Ovi su standardi u pitanjima Svetih pisma neprimenljivi.
Takođe, pobijamo tvrdnju da doktrinu o nepogrešivosti obezvređuju činjenice kao što su nedostatak modernog smisla za preciznost, nepravilnosti u gramatici i izgovoru. Ne prihvatamo tvrdnju da su opisi prirode stvoreni na temelju promatranja, izveštaji o neistinama, upotreba hiperbola, u korišćenju pristupačnog materijala, proizvoljno odabiranje materijala u uporednim izveštajima, ili upotreba slobodnih citata nepotpuni i nepouzdani.
Član 14.
Potvrđujemo jedinstvo i unutrašnju doslednost Svetih pisama.
Pobijamo tvrdnju da moguće pogreške i razmimoilaženja koja još nisu otkrivena, uništavaju istinite tvrdnje Biblije.
Član 15.
Potvrđujemo da je doktrina o nepogrešivosti temeljena na nauci Biblije o inspiraciji.
Pobijamo tvrdnju da se Isusova nauka o Svetim pismima može odbaciti njegovim prilagođavanjem ili bilo kakvim ograničenjima njegove ljudskosti.
Član 16.
Potvrđujemo da je doktrina o nepogrešivosti uvek bila nerazdvojni sastavni deo verovanja Crkve kroz celu njenu istoriju.
Pobijamo tvrdnju da je doktrinu o nepogrešivosti izmislio skolastički protestantizam, ili da je to reakcionarni stav u odnosu na negativni viši kriticizam.
Član 17.
Potvrđujemo da Sveti Duh svedoči o Svetim pismima i da uverava vernike u istinitost pisane Božje reči.
Poričemo tvrdnju da Sveti Duh radi izolovano od Svetih pisama ili protiv njih.
Član 18.
Potvrđujemo da tekst Svetih pisama treba tumačiti gramatičko-istorijskom egzegezom, da se pri tom treba uzeti u obzir njihova literarna forma i da Sveta pisma treba tumačiti Svetim pismima.
Pobijamo tvrdnju da bilo kakvo pristupanje tekstu vodi do njegovog relitiviziranja, "dehistoriziranja" i da omalovažava njegovu nauku ili pitanja autorstva.
Član 19.
Potvrđujemo da ispovedanje punog autoriteta, nepogrešivosti i nezabludivosti Svetih pisama jeste vitalno za zdravo razumevanje Hrišćanske vere u celosti. Takođe, potvrđujemo da takvo priznanje treba da vodi daljem prilagođavanju liku Isusa Hrista.
Pobijamo tvrdnju da je takvo ispovedanje nužno za spasenje. Takođe, pobijamo tvrdnju da se doktrina o nepogrešivosti može odbaciti bez teških posledica i za pojedinca i za Crkvu.
IZLAGANJE
Naše shvatanje doktrine o nepogrešivosti mora se postaviti u kontekst šire nauke o Svetim pismima. Ovo izlaganje je nacrt doktrine iz koje su izišli članovi potvrde.
Stvaranje, otkrivenje i inspiracija
Trojedini Bog koji je svojom stvaralačkom reči oblikovao sve postojeće i koji svojom reči upravlja svim, stvorio je čovečanstvo po svom obliku i za zajedništvo sa sobom po uzoru večnog zajedništva koje ima s božanskim osobama. Kao nosilac Božjeg obličja, čovek treba da čuje reč upućenu njemu i da na nju odgovori radošću i u štovateljskoj poslušnosti. Usred Božje samo-objave u stvaralačkom redosledu i u toku događaja ljudska bića, od Adama do danas dobijala su govorene poruke od njega, ili direktno, kako stoji u Svetim pismima, ili indirektno, u obliku Svetih pisama.
Kad je Adam pao u greh, Stvoritelj nije napustio ljudski rod i prepustio ga konačnom sudu, nego je obećao spasenje, i počeo da se objavljuje kao Spasitelj u istorijskim događajima, počev s Avramovom porodicom, a dosežući vrhunac u životu, smrti, uskrsnuću i sadašnjoj nebeskoj službi i obećanom dolasku Isusa Hrista. Bog je s vremena na vreme u ovim okvirima govorio o sudu i milosti, obećanjima i zapovestima. Govorio je grešnim ljudima da ih privuče k sebi u odnos zaveta i uzajamnog poverenja između sebe i njih, u kojem ih blagosilja darovima milosti, a oni ga blagosiljaju štovanjem i veličanjem.
Mojsije koga je Bog koristio kao posrednika da ponese njegovu reč narodu u vreme Izlaska, na čelu je dugog niza proroka u čija je usta i spise Bog stavio svoju reč da izbavi Izraela. U ovom redosledu mnogih poruka bila je Božja namera da postavi svoj zavet i učini da ga njegov narod upozna, to jest, da upozna njegovu prirodu i njegovu volju i u reči i u nameri, za sadašnjost i za budućnost. Ovaj niz božjih govornika koji su dolazili od Boga a koji se završio Isusom Hristom, Božjom utelovljenom Reči, koji je takođe bio prorok, i više nego prorok. Kad je govorena zadnja i vrhunska Božja poruka, i kad je govorena poruka o Isusu Hristu kroz apostolske krugove, prestao je niz govorene poruke. Od tada trebalo je da Crkva živi i da upoznaje Boga onim što je već rečeno, i to treba da je za sva vremena.
Na Sinaju Bog je pisao uslove svoga Zaveta na kamene ploče, da to bude trajan njegov svedok za trajnu važnost, a kroz proročku i apostolsku objavu podstakao je ljude da pišu poruke koje je davao kroz njih, zajedno s njegovim delima koja je činio među ljudima. Teološka stvarnost inspiracije pri stvaranju biblijskih dokumenata odgovara govorenim proroštvima. Iako se u napisanom odražavaju ličnosti pisaca, napisana je Božja reč. Tako, što Sveta pisma kažu, kaže Bog. Njihov autoritet je njegov autoritet jer je on vrhovni autor tako što je on to bio i u mislima i rečima onih koje je odabrao i pripremio da oni u slobodi u vernosti "govore od Boga, kako ih je Duh naučavao" (1. Pet. 1,21). Sveta pisma treba prihvatiti kao Božju reč snagom njihovog božanskog porekla.
Autoritet: Hrist i Biblija
Isus Hrist, Božji sin koji je Reč postala telom, naš prorok, sveštenik i kralj jedini je posrednik u odnosima između Boga i ljudi. On je najveći dar Božje milosti. Otkrivenje koje je došlo kroz njega više je nego verbalno. Objavio nam je Oca, svojim prisustvom i svojim delima. Ipak su njegove reči osobito dragocene jer je on bio Bog, govorio nam od Oca, i njegove će reči suditi zadnjeg dana svim ljudima.
Kao obećani Mesija, Isus Hrist je središnja tema Svetih pisama. Stari zavet je unapred gledao na njega, a Novi zavet posmatra njegov dolazak i gleda unapred na njegov Drugi dolazak. Kanonska Sveta pisma Bogom su inspirisana i zbog toga su normativni svedok o Isusu Hristu. Zbog toga ni jedna hermeneutika nije prihvatljiva ako u njoj istorijski Hrist nije prihvaćen kao središnja tačka. Sveta pisma zbog toga treba posmatrati u tom svetlu - ona su svedočanstvo Oca u utelovljenom Sinu.
Izlazi da je starozavetni kanon utvrđen u vreme Isusa Hrista. Tada je i novozaveti kanon rođen a sada je kao već odavno poznati svedok o istorijskom Hristu. Do Hristovog Drugog dolaska neće doći nikakvo odvojeno otkrivenje različito od ovog kojeg već imamo. U načelu, kanon je dat kroz božansku inspiraciju. Udeo Crkve je bio u prepoznavanju kanona kojeg je stvorio Bog, a ne da daje vlastiti kanon.
Reč kanon označava pravilo ili standard, i pokazuje na autoritet, što bi značilo da kanon ima pravo da upravlja i kontroliše. U hrišćanstvu autoritet pripada Bogu kroz njegovo otkrivenje, i to s jedne strane, znači da je Isus Hrist živa Reč, i s druge strane, da su Sveta pisma napisana Reč. Autoritet Isusa Hrista i Autoritet Svetih pisama je jedan. Kao naš prorok, Hrist je potvrdio da se Pisma ne mogu uništiti. Kao naš prorok i sveštenik, svoje je zemaljsko poslanje posvetio ispunjenju zakona i proroka, čak umirući u poslušnosti rečima mesijanskog proroštva. Tako, posmatrao je Sveta pisma kako potvrđuju njega i njegov autoritet, a svojom je poniznošću i poslušnošću Svetim pismima potvrdio svoj autoritet. Potčinjavajući se uputama svoga Oca data u njegovoj Bibliji (Stari zavet) i sam zahteva od svojih učenika - ne u izdvajanju, nego u sklopu s apostolskim svedočanstvima o njemu - da budu nadahnuti darom Svetoga Duha. Tako se hrišćani prikazuju kao verne sluge svoga Gospoda, priklanjajući se božanskim uputama koje su date u proročkim i apostolskim spisima, a oni zajedno čine Bibliju.
Uzajamno potvrđujući autoritete, Hrist i Sveta pisma se stapaju u jedan jedmstveni izvor autoriteta. Hrist, protumačen biblijski, i Hristocentrična Biblija koja propoveda Hrista s ovog su stanovišta jedno. Što se tiče istine o inspiraciji tvrdimo: Što Sveta pisma kažu, kaže Bog. A sa stanovišta odnosa između Hrista i Svetih pisama možemo reći: Što Sveta pisma kažu, kaže Hrist.
Nepogrešivost, nezdbludivost, tumačenje
Sveta pisma, kao inspirisana Božja reč koja autoritativno svedoči o Isusu Hristu, ispravno se mogu nazvati nezabludiva i nepogrešiva.
Nezabludiva znači da njena sadržina ne može zavesti niti ona može biti zavedena. Na taj način ona sigurno štiti temeljne pojmove i istinu da su Sveta pisma sigurno, pouzdano pravilo i vodič u svim pitanjima.
Na isti način, nepogrešiva označava kvalitet slobodan od pogrešaka ili neistina pa na taj način garantuje da su Sveta pisma u celosti istinita i pouzdana u svim svojim tvrdnjama.
Mi potvrđujemo da kanonska Sveta pisma uvek treba tumačiti na temelju nezabludivosti i nepogrešivosti. Ipak, u određivanju onoga što Bogom poučeni pisac kaže u određenom odeljku, treba posvetiti punu pažnju zahtevima prirode ljudskog proizvoda. U inspiraciji, Bog je upotrebio kulturu i običaje sredine pisca, sredine kojom upravlja Bog u svojoj suverenoj providnosti. Pretpostaviti drugačije, bilo bi krivo tumačenje.
Tako treba se odnositi prema istoriji kao prema istoriji, poeziji kao prema poeziji, hiperbolama kao prema hiperbolama i metaforama, generalizacijama i približnostima prema onakvima kakve su, i tako dalje. Razlike između literarnih običaja biblijskih vremena i naših, takođe treba uzeti u obzir. Jer, na primer, hronološki prikazi i neprecizni citati su bili uobičajeni i prihvatljvi, i niko im nije prigovarao, a mi ih ne smemo držati za pogreške kad ih pronađemo kod biblijskih pisaca. Nije nikakva greška ako ne pronađemo potpunu preciznost, jer je nismo ni očekivali. Sveta pisma su nepogrešiva, ne u smislu preciznosti modernih standarda, nego u smislu istine koju su pisci imali na umu kad su ih pisali.
Istinitost Svetih pisama se ne poriče pojavom nepravilnosti u gramatici ili u izgovoru, u opisima pojava prirode, u izveštajima pogrešnih tvrdnji, (napr. sotonine laži) ili kad se uoče razlike između odeljaka. Nije na mestu upotrebiti takozvane "fenomene" Svetih pisama protiv nauke samih Svetih pisama. Prividne nedoslednosti ne treba zanemariti. Njihova rešenja, gde su moguća, ohrabriće našu veru, a gde rešenja još uvek nema, veličaćemo Boga što je njegova Reč istinita, uprkos ovim nejasnoćama, i naglašavaćemo svoje pouzdanje što će jednoga dana postati jasno da su nejasnoće bile prividne.
Kako su sva Sveta pisma proizvod jednog jedinog božanskog uma, tumačenje mora ostati u okvirima analogije Svetih pisama i izbegavati hipoteze koje bi ispravljale biblijske odeljke jedan pomoću drugoga, bez obzira da li se to zove progresivno otkrivenje ili nesavršeno prosvetljenje inspirisanog piščevog razuma.
Skepticizam i kriticizam
Od Renesanse, i mnogo više, od Prosvetiteljstva, razvili su se pogledi na svet koji imaju u sebi skepticizam u odnosu na hrišćanske vrednosti. Takvi su: skepticizam koji poriče mogućnost spoznaje Boga, racionalizam koji poriče mogućnost shvaćanja Boga, idealizam koji poriče da je on transcendentan, i egzistencijalizam koji poriče racionalnost Božjeg odnosa prema nama. Kad se ovi ne i protu-biblijski principi uvuku u teologije ljudi, kako je to danas često slučaj, verao tumačenje Svetih pisama postaje nemoguće.
Prenošenje i prevođenje
Kako Bog nigde nije obećao prenošenje Svetih pisama bez greške, nužno je potvrditi da su samo originalni rukopisi originalnih dokumenata bili nadahnuti i treba naglasiti potrebu tekstualnog kriticizma kao načina da se otkriju omaške koje su je u toku prenošenja uvukle u tekst. Potvrda ove nauke ipak je da je hebrejski i grčki tekst zadivljujuće dobro očuvan, pa mamo pravo da potvrdimo, zajedno sa Vestminsterskim ispovedanjem, jedinstvenu Božju providnost u ovoj stvari, i pri tome izjavljujemo da autoritet Svetih pisama nikako nije ugrožen činjenicom što kopije koje imamo nisu potpuno bez pogreške.
Slično, ni jedan prevod nije i ne može biti savršen, a svi su prevodi dodatni korak dalje od originalnih rukopisa. Ipak, odluka lingvističke nauke je da hrišćani koji govore engleski bar u ovim danima imaju vrsne prevode, i nemaju razloga da sumnjaju u tvrdnju da im je istinita Božja reč na dohvatu ruke. Zaista, kroz često ponavljanje osnovnih istina u Svetim pismima kao i kroz postojano svedočanstvo Svetoga Duha i kroz Božju reč, nijedan ozbiljan prevod Svetih pisama neće toliko uništiti njihovo značenje da ne može čitaoca "učiniti mudrim za spasenje kroz veru u Isusa Hrista" (2. Tim. 3,15)
Nepogrešivost i autoritet
U svojim potvrdama autoriteta Svetih pisama da sadrže punu istinu, s punom savešću stojimo zajedno sa Hristom i sa apostolima, zaista, i sa celom Biblijom i celom hrišćanskom Crkvom kroz istoriju od njenih prvih dana sve do danas.
Takođe, svesni smo i velike i teške konfuzije koja dolazi od napuštanja istine da je Biblija potpuno istinita i jedini autoritet koji treba priznati i ispovedati. Razlog za preduzimanje ovog koraka je što je Biblija koju je Bog dao izgubila svoj autoritet, i što je njena sadržina prilagođena zahtevima kritičkog razmišljanja, i u načelu to sužavanje još traje. To znači da razum s dna sada ima vlast da se suprotstavi naučavanju Svetih pisama. Ako se ovo ne uoči, ljudi koji još uvek tvrde da su evangelikali, mogu se udaljavati od evangelikalnih principa saznanja i zapasti u subjektivizam, i teško da će se zaustaviti.
Mi potvrđujemo ono što Sveta pisma kažu. Neka On bude proslavljen. Amin i Amin.
